|
|
ГОРНИЧЕВСКА БИТКА 1916
Горничевска битка је први судар србске и бугарске војске на Солунском фронту 1916. године, односно после Албанске голготе и опоравка војника Краљевине Србије на Крфу, Виду, Корзици и Афрци. Јединице под командом србског генерала Павла Јуришића Штурма однеле су убедљиву победу.
Битка је почела 12. септембра 1916. године, а трајала је 4 дана. Била је то уствари уводница у далеко већу битку Освајање Кајмакчалана, која се одмах после наставила.
Поред србских трупа у овој бици су учествовале и француске и руске јединице као испомоћ. Код Бугара је било велико запрепаштење када су видели србске заставе да се виоре, јер су мислили да су Срби уништени, приликом преласка преко албанских планина у зиму 1915-1916.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
.jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.
Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.
Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.
Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.
Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке
Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.
Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.
Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).
Француски и енглески бродови су пребацивали Србе на грчка острва: Видо и Крф... француску Корзику и афричке градове: Бизерта, Мензел Бургиб, Суец, Кантари, Порт Саид и др.
После пар месеци опоравка који су имали србски војници у Средоземљу, дошло је до нових прегруписавања на страни Савезника. За врховног комаданта савезничких снага на Солунском фронту изабран је француски генерал Фраш Д'Епаре.
ПРЕ БИТКЕ
У пролеће 1916, на граници окупиране Јужне Србије и северних делова Грчке, стајала је добро утврђена бугарска војска, под будним оком немачких официра. Немци су већи део својих јединица повукли и упутили на Западни фронт, на коме је више месеци беснела страшна Битка код Вердена.
Насупрот њима, савезници су у солунском утврђеном логору имали релативно мале британско-француске снаге, које би Бугари лако сатерали у море, али Немци нису желели да повреде грчку неутралност, из обзира према њеном краљу.
Сем тога, Савезници су (нарочито Велика Британија) размишљали и о укидању Солунског фронта, који још практично није ни формиран и упућивању свих савезничких снага, укључујући и србску војску, на Западни фронт. Владало је мишљење да ће се питање победника решити на главном ратишту, а да једно споредно, као Солунски фронт - треба укинути. На инсистирање србске владе и дела француског војног руководства, али и недостатака транспортних бродова за пребацивање трупа - Солунски фронт је опстао.
Командант савезничких снага у Грчкој, француски генерал Сарај, одлучио се за офанзиву, иако је знао да број војника којима располаже није био довољан за озбиљнију акцију. Број савезничких војника био је приближан непријатељским - око 400.000 бораца у оперативним јединицама:
- француска источна војска 127.000,
- србска војска 122.000,
- битканска војска 119.000,
- 35. италијанска дивизија 24.000 и
- руска бригада 9.560 људи.
Бугари, касније и Немци држали су врло јаке, утврђене положаје, за чије освајање је нападачу било потребно још 50% више људи. Једина предност савезника огледала се у већем броју артиљеријских оруђа. По плану офанзиве, главну ударну снагу требало је да представљају Срби. Тако се десило да после два месеца обуке на Халкидику, србска војска, која још није примила у потпуности теже наоружање и транспортна средства, добије наређење за покрет према граници.
Идеја је била да се Савезници, док још нису консолидовали редове, у току концентрације трупа, једним снажним ударом одбаце у море и тако одврате Румуне од уласка у рат. Без већег протеста Грчке, ушли су на њену територију и заузели доминантне положаје, на којима су почели да се утврђују.
Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Мегленским планинама, опремљени и наоружани као никад до тада, били су пуни самопоуздања, али захваљујући великом ратном искуству и хладне главе.
Островинска претходница
Бугарска офанзива на линији Битољ - Лерин - Островско језеро, почела је 17. августа. Главни напад био је усмерен у правцу Островског језера, јер се ту налазила железничка пруга, која је имала везу са Солуном, што је чинило важним стратешким објектом и најпогоднија за брзи продор у позадину савезничког распореда.
У овом рејону, налазила се Дунавска дивизија и Добровољачки (Четнички) одред, од око 1.500 људи под командом србског потпуковника Војина Поповића - познатијег као Војвода Вук. У свом првом налету, Бугари су вишеструко надмоћнијим снагама ударили на добровољачки одред. Како је био без артиљерије, одред је убрзо принуђен да се повуче и растури по терену. Сутрадан је командант Дунавске дивизије, не знајући да пред собом има знатно јачег противника, кренуо у напад. Дошло је до жестоке борбе "прса у прса", распали су се. Захваљујући енергичном нападу једне пешадијске јединице, батерија је одробљена, а бугарска коњица уз велике губитке натерана у бег. Тог несрећног дана, Срби су изгубили девет топова...
Ситуација би постала врло озбиљна, уколико би Бугари успели да се пробију. Постојала је опасност да доведу у питање и опстанак целокупног Солунског фронта! Србска Врховна команда најхитније упућује Вардарску дивизију и један пук из Тимочке дивизије, као појачање, док Французи стављају на располагање тешку артиљерију.
Сада је време играло највећу улогу... Дунавска дивизија је добила наређење да се до пристизања појачања, положаји у ширем рејону села Горничева бране до последњег човека. Паклена врућина и безводан терен, стављали су на велика искушења војнике Дунавске дивизије. Њихови проређени редови на дугачком фронту, са крајњим напором одбијали су јурише бугарске пешадије, која је као река надирала са свих страна.
Одолевајући жеђи, бугарским куршумима и гранатама, Дунавци су издржали пет дана и појачање од дивизије и по, које је упућено ка Острову и Горничеву, било је довољно да ситуацију преокрене у србску корист. Међутим, непријатељ није одустајао: поред појачања у пешадији, у нападима на браниоце учествовала је и немачка далекометна артиљерија, а њихови авиони су више пута, из бришућег лета, бомбардовали Острово и Вартокоп. Иницијатива је већ излазила из бугарских руку. Полажући много у овај напад, који је био први сукоб са „новом“ србском војском, трошили су енергију и претрпели људске жртве. Када им је постало јасно да србски фронт и поред више напада који су их коштали великих губитака, не може да се пробије, 28. августа 1916, обустављају офанзиву и прелазе у одбрану.
Иако је бугарски напад омео Савезнике у начину извођења офанзиве, нису одустајали од ње. Србске трупе око Островског језера налазиле су се на тешком терену, а десно од њих, на планини Ниџе, на доминантним висовима, Бугари су имали добро утврђене положаје, са којих су угрожавали остале србске јединице.
БИТКА
На овом делу фронта налазила се ојачана Прва бугарска армија. С обзиром да је офанзива планирана на србском сектору Солунског фронта, било је неопходно прегруписати јединице. Тако су на појединим одсецима француске јединице смениле србска, а формирана је и посебна оперативна група: Француско-Руска армија, која је требало активно да помогне србској војсци у предстојећој офанзиви. Поред тога, Србима је стављен на располагање велики број далекометних артиљеријских оруђа тежих калибара.
Савезничка офанзива је почела 12. септембра 1916, ураганском артиљеријском припремом. Србски војници су први пут могли да у правом обиму употребе начин борбе, који је већ одавно коришћен на Западном фронту.
По први пут, артиљеријске муниције је било у изобиљу, није се нимало штедела и гранатама су засипани цели простори. То је Србима подигло морал, док је друга страна, по први пут могла да осети ужасно дејство артиљеријске припреме.
На појединим секторима, бугарски војници који су још били живи, напуштали су положаје и не сачекавши напад србских пешадије. Одбијајући бугарске противнападе и потискујући их, заузимали су један по један положај.
После неколико дана, лево крило србске јединица креће у силовит јуриш и преотело је од Бугара све важније позиције. Уз велике губитке, непријатељ се повукао, оставивши за собом богат ратни плен. Између осталог, ту се налазило 15 топова, међу којима и батерија далекометних, немачких од 105 мм који су Србима данима задавали проблеме, пет хаубица, три минобацача ... Ово је био први ратни плен србске војске, после Албанске голготе.
ПОСЛЕДИЦЕ
Горничевска битка је прва победа реорганизоване србске војске, која је значајнија, јер је вратила веру у победу и подигла борбени дух Србима. Поред тога, доказала је и непријатељима и пријатељима, да су Срби фактор на који мора озбиљно да се рачуна у будућим операцијама.
Битан фактор који утицао на коначну одлуку савезника за почетак офанзиве је - Румунија. Од почетка рата, Румуни су били неутрални, али су желели да се прикључе савезницима, како би после сукоба учествовали у деоби аустро-угарског и бугарског „колача“. Коначан услов за прелазак у савезнички табор, био је почетак офанзиве на Солунском фронту.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
После Првог светског рата ту у Грчкој, код села Горничево подигнут је споменик јунацима који су изгунули током ове битке. Нека удружења која негују традицију на Ослободилачке ратове 1912-1918 посете овај споменик.
Tags:
Посећено је: 3,887 пута
Број гласова: 25
|