ЗЕЈТИНЛИК
Зејтинлик је назив за велико војничко гробље у Солуну (Грчка), на коме се налазе кости савезничких војника (Србије, Италије, Француске, Велике Британије и Русије) који су пробијали Солунски фронт у периоду 1916-1918 односно током Првог светског рата. Подигнут је 1933. године, на простору где се некад налазила пољска болница 1916. године.
Касније крајем 1930-их година је ту настао данашњи спомен-комплекс који и данас постоји. Тако да Зејтинлик спада у једно од највећих србских гробаља ван Србије.
Традиционално већ деценијама овај спомен комплекс одржава породица Михаиловић. Прво је почео Саво Михаиловић, учесник Великог рата, затим његов син Ђуро, а наставио унук Ђорђе Михаиловић (р. 1927).
Данас је Зејтинлик место србских ходочасника највише из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и дијаспоре.
ПРЕТХОДНИЦА
Бечки двор је искористио Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године и објавио рат Краљевини Србији. Циљ је био унишити Србију, јер су Срби ослободили своје вековне окупиране територије под Турцима: Рашка, Косово и Метохија и Вардарска Македонија, а истовремено су имали велики економски напредак због извоза својих производа преко луке Солун у прекоморске земље.
На територији Хазбуршке монархије у провинцијама: Босна и Херцеговина, Далмација, Славонија, Војводина и Војна Крајина... Срби су имали релативну или апсолутну већину. То је плашило Бечки двор јер су се бојали устанка односно уједињавања Јужних Славена у једну државу.
Србска војска је остварила две велике победе на Церу и Сувобору 1914. године, али је и претрпела један пораз на Легет Пољу 6. септембра 1914. У Дринској бици 1914. није забележена победа, али су аустро-угарске трупе ту заустављене. После победе у Колубарској бици 15. децембра 1914. следи затишије на Балкану скоро годину дана. Аустро-Угарска је прегруписала снаге и добила велико појачање од Немачке.
Тако је кренула велика инвазија на Србију са 900.000 војника, па је Србска Врховна команда издала наређење о повлачењу до Грчке, преко Вардарске удолине. Са војском је кренио и један део народа. Како је изненада Бугарска ушла у рат на страни Сила Осовине, тако је план повлачења промењен.
Уместо Вардара, скренут је смер ка Албанији, преко планина и мочвара стигло се до лука Драч и Скадар. Француски и Енглески бродови су превезли Србе до Крфа, Вида, Корзике, Африке... После опоравка скоро 200.000 србских војника је отишло на Солунски фронт септембра 1916. године, када је освојен Кајмакчалан.
Две године касније Солунски фронт је пробијен код Доброг Поља, а србска војска у силном јуришу ослобађа Краљевину Србију и србски етнички простор на окупираној територији Аустро-Угарске.
Хазбуршка монархија се распала одмах након Великог рата, а јужнославенски народи су формирали заједничку државу - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, са србском династијом Карађорђевић на челу.
НАЗИВ
Војничко гробље - Зејтинлик је добијен по турској речи за уље (зејтин). На том простору, надомак Солуна, је у доба Османлијске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина). Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.
Данас становници Солуна, ретко користе овај термин, па често и не знају да одговоре србским туристима и ходочасницима где се војничко гробље Зејтинлик налази.
НАСТАНАК
По окончању Великог рата одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље главне војне пољске болнице србске војске.
Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић (Србин из црногорског Грбља) бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. Они су обишли око 250 гробаља, есхумиравши погинуле ратнике, које су потом пренели са свим познатим о њима на простор будућег гробља.
Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Због тога су припреме за почетак градње трајале до 1933. године јер је требало припремити велике количине тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле и костурнице и око 2.000 мермерних крстова.
Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1.300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан победе у Првом светском рату, било обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом
Краљевина Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7.000 км2, а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.
У изградњи је коришћен камен из Џепа (Момин камен у Србији) за израду маузолеја и крстова, за плоче гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око србског дела гробља посађени су чемпреси који су ту допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вечну стражу палим борцима за слободу отаџбине. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњовековних фресака.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након изградње гробље је постало стециште како преживелих ратника - Солунаца, и породица погинулих, тако захвалних људи из свих србских крајева који су то долазили да би се поклонили сенима оних који су пали на прагу отаџбине за њену слободу. Током кратког низа година у склопу гробља је настао својеврстан музеј предмета, књига и реликвија које су ту доносили посетиоци.
Током Другог светског рата сав терет очувања и одржавања гробља пао је на његовог чувара Ђура Михаиловића. Он је и поред свих ратних недаћа успео да очува гробље и да од нацистичке пљачке сачува књиге и реликвије (закопавши их на скривеном месту).
Иницијативом и залагањем Секретаријата за културу СР Србије прикупљена су средства за обнову гробља. Радови су изведени у периоду од 25. септембра до 22. октобра 1969, а поред обнове коплекса изграђен је пространи тротоар испред улаза на гробље, а на улазну капију је постављен гвоздени натпис: Српско војничко гробље.
Током вишедеценијског развоја Солун се приширио и данас се Србско војничко гробље на Зејтинлику налази у граду у близини једног од градских тргова званог Метакса, у улици Лагада.
МАЛОУЗЕЈ
Од главног улаза у гробље води широка стаза до споме костурнице са криптом над којом је подигнута капела у модернизованом србско-византијском стилу. На предњој страни маузолеја је мозаик светог Архангела Михаила по мотивима фреске из манастира Манасија испод кога су стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи:
Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...
(Стихови Војислава Илића Млађег на капели гробља на Зејтинлику)
Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су стихови Војислава Илића Млађег:
Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду.
Благо и њима јер су славно пали
За отаџбину, краља и слободу!
Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. Натписи су уоквирени орнаментиком у стилу моравске школе. На великом столу у средини крипте смештени су поклони појединаца и установа, међу којима се издвајају фотографије погинулих, грумени земље донети из њиховог родног краја, цедуљице са порукама, крстови, путири, црквене књиге из Хиландара, ... У посебно израђеној стакленој урни (коју је специјално радила фабрика стакла из Параћина) налази се земља узета испод споменика Незнаном јунаку на Авали коју су донели чланови удружења носилаца Албанске споменице. У капели доминира велики полијелеј сачињен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту чија маса прелази 200 килограма.
Испод платоа на ком је смештена капела налази се крипта. Изнад улаза у крипту су смештени, у каменом грчком крсту, стихови Војислава Илића Млађег:
Испред врата домовинских
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу,
Њина дела славиће се
До последњих судњих дана,
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!
Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. Гробни мир крпите тек с` времена на време ремете звуци песме „Тамо далеко“.
БРОЈ ГРОБНИЦА
На војничком гробљу Зејтинлик налази се преко 20.000 гробних места, од чега има највише француских и србских ратника.
|
ГРОБЉЕ |
Француско |
Србско |
Италијанско |
Енглеско |
Руско |
УКУПНО |
|
БРОЈ ГРОБНИЦА |
8.098 |
7.441 |
3.500 |
1.350 |
493 |
20.882 |
ЧУВАРИ ГРОБЉА
Први чувар гробља био је Саво Михаиловић који је био на челу групе која је била задужена за есхумацију српских војника и њихово премештање на подручје будућег војничког гробља. Саво, Србин из Грбља, сакупио је своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године живећи у кућици саграђеној за њега и његову породицу у склопу гробља. Након смрти и сам се придружио својим саборцима, сахрањен је на Зејтинлику.
Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику.
Данас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља на Зејтинлику Ђорђе Михаиловић, Ђуров син и Савов унук, који живи у чуварској кућици са женом и кћерком. О Ђорђу Михаиловићу је 2013. године снимљен документарни филм „Последњи чувар“.
Tags:
Посећено је:
3,248 пута
Број гласова:
5