У 70. емисији Разбуђивање гостовао је Љубинко Стојановић, некадашњи директор РТВ Вуковар.
Љубинко Стојановић је рођен 1953. године у граду на Вуки. Ту је и одрастао, школовао се и провео своје најлепше године живота.
У емисији Разбуђивање Стојановић је објаснио неколико важних чињеница које већ деценијама стварају нејасноће код већег дела становништва не само бивше Југославије, већ и Европе и света.
Наиме, Вуковар је од давнина био насељен православним становништвом и био важан културни, политички, економски и друштвени центар србске заједнице још у време Аустроугарске царевине. У међуратном добу вуковарски Срби су чинили авангарду не само града на Вуки и Срема, већ и читаве Краљевине Југославије. Зато су се побунили када су силом угурани у Бановину Хрватску 1939. услед договора Цветковић-Мачек у југославенској Влади.
Током Другог светског рата хрватски фашисти су почели са покољима србског живља још у априлу 1941. а највеће стратриште је било Дудик. Режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је циљано населио 2.000 Хрвата у вуковарски крај који су дошли из западне Херцеговине (Посушје, Груде, Љубушки, Међугорје, Широки Бријег) или пак југозападне Босне (Ливно, Бугојно, Купрес...). Управо њихови потомци ће 1990-1991 узети оружје у руке и насрнути на Србе.
Раних 1970-их година на тлу авнојевске Хрватске букнуо је проусташки покрет МАСПОК односно ткз. Хрватско прољеће. Циљ је био насилно издвојити Хрватску из СФРЈ. Овај покрет је и у Подунављу имао своје одјеке, а међу омладином се истицао Томислав Мерчеп, усташки потомак. Пробелеме на националној основи Стојановић је осетио тако и током гиманзијских дана, јер се јасно видело ко коме припада, односно да и међу професорима постоји национална поларизација.
Почетком осамдесетих година Вуковар постаје одлично место за живот, што показује и његово 4. место по БДП на нивоу читаве југославенске државе. Друштвени комбинати: Борово, Вупик, Вутекс...итд. су упошљавали велики број радника и то је омогућавало добар стандард свих становника.
Ипак, у читавој СФРЈ осећа се велика економска криза 1989-1990, што је омогућило екстемистима да стварају вештачким путем побуне које су касније врло брзо добиле и национални предзнак. На локалним изборима априла 1990. у вуковарској општини милитантна странка Хрватска Демократска Заједница (лидера Фрање Туђмана) доживљава убедљиви пораз, јер је добила само 26% гласова, док је победу остварио Савез Комуниста Хрватске (лидера Ивице Рачана). Врхушка ХДЗ наређује општинском одбору да дестабилизује локалну самоуправу и насилно преузме власт што чине Томислав Мерчеп у граду Вуковару и Благо Задро у Борову Насељу.
Чим су прваци ХДЗ у пролеће 1991. запосели град и општинске институције почиње ужасан терор према србском становништву: пљачке, уцене, убиства, минирање кућа и локала, силовања, психо-физичка малтретирања... све то је чињено са циљем застрашивања Срба и елиминације са тог простора. Прва србска жртва је Стеван Инић убијен 1. маја у селу Бршадин на свом кућном прагу. Већ 29. јуна комшије убијају Јована Јаковљевића испред куће... наредних дана број убијених Срба цивила се константно повећава, а наоружани одреди Мерчепа харају градом и газе свакога ко им стане на пут. Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и имовину.
Крајем јула 1991. почиње напад на касарну Југославенске Народне Армије у насељу Петрова Гора.
О тешкој ситуацији и атмосфери у Вуковару августа месеца 1991. Марин Видић "Били" извештава хрватску Владу у Загребу и говори да Мерчеп изазива рат. Тих дана је и Љубинко Стојановић напустио град тако што је платио велику суму новца напружаним припадницима паравојних формација ЗНГ који су контролисали пунктове за излаз/улаз у град. Мајку је још раније био одвео у Боботу код рођака.
Хрватске "Зенге" су срушиле саборну цркву Св. Николаја (подигнута 1733.) у центру града, а тешко оштетиле храм Св. Петке (подигнут 1808.) на Доброј Води на Адици.
Када су отпочеле коначне борбе за ослобођење Вуковара, Стојановић је био добровољац у гардијској јединици ЈНА из Београда. Званично ЈНА преузима град увече 18. новембра 1991. што су хрватски медији прогласили "Пад Вуковара". Он је дошао у своју кућу која је била срушена мало после што је он напустио град.
Учесник је обнове Вуковара 1992-1996, а крајем 1991. је почео да успоставља медијску кућу која је касније прерасла у Радио-телевизију Вуковар. Све док почетком 1998. Сремско-Барањска област није интегрисана у уставно-правни поредак Републике Хрватске у Вуковару су се редовно одржавали догађаји који су неговали културу сећања. Касније су то пребацили у Ср. Каменицу.
Иако је силом неприлика напустио град новембра 1997. њега Вуковар никада није напустио и данас сања моменат када ће се вратити.
У емисији Разбуђивање Стојановић се осврнуо на случај "Овчара" од кога је у хрватским медијима направљен мит. И сам је био тамо краће време око 60 минута тог 19. новембра те посведочио да се ради о паравојницима који су дошли у градску болницу пред ослобођење те покушали да одглуме лажне рањенике. Припадници локалне Територијалне одбране су их препознали и тако је направљено убиство за које су оптужени официри ЈНА, иако они нису имали никаква сазнања да ће се тако нешто десити.
Његови ратни саборци су током 2007-2012 пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду осуђени на вишегодишње казне затвора иако њихова кривица није доказана, већ је то био терет ткз. демократске власти која је водила евро-атланске интеграције: С друге стране нико од хрватских бојовника није одговарао ни за једно убиство Срба у Вуковару 1991. Они су сви слободу угледали августа 1992. у Неметину крај Осијека у чувеној "Панићевој размени". Дочекани су у Хрватској као хероји.
Данас Стојановић води Удружење за одбрану ћирилице "Добрица Ерић" и организује зимске сусрете србских земаља на Јахорини.