У 56. емисији Разбуђивање гостовала је Недељка Боројевић, која је као и многи Срби прогнана из свог дома у Ријеци почетком деведесетих година 20. стољећа.
Недељка (р. Ђукић) Боројевић је рођена у селу В. Сочаница у Босни. Тамо је одрасла и завршила средњу мединцинску школу. Када се удала 1979. године отишла је у печалбу - Холандија. Тамо је њен супруг такође родом из Дервенте већ имао посао и почели су да живе и да се куће. Брзо су дошла дјеца па ју је то повукло да размишља о повратку у домовину јер није хтјела да њезина дјеца уче страни језик и писмо.
У предргађу Ријеке се враћају 1982. године гдје су започели кућу у коју су се брзо уселили и кренули нормално да живе. Иако након Брозове смрти су тамо полако почели пуцати шавови братства и јединства, темељ на коме је сазидана Титова Југославија, они су ипак остали ту. Већ 1989. године крећу да се осјећају тензије у национално мјешовитој средини у којој су Хрвати доминирали. Наредне, 1990. године ствари се још више компликују када су власт у СР Хрватској формирали Фрањо Туђман и ХДЗ.
На сваком кораку из дана у дан ситуација се погоршавала, а Србима је једина нада било присуство Југославенске Народне Армије. Међутим, када је ЈНА напустила Ријеку нико више није био ни сигуран ни у својој кући. Одлазак ЈНА из Ријеке био је набијен мржњом, вријеђањем, псовањем обичних грађана, који су вјеровали да управо ЈНА сносни кривицу за све лоше ствари што се дешавају.
Недин супруг је видио шта се догађа па је отишао у Беч код своје сестре почеком 1991. године. Када су почели ратни окршаји, тада су вијести о погинулима и неуспјесима хрватске паравојске "Зенги" долазиле у Ријеку. То љето и јесен постају неподношљиви, а Недина дјеца у школи добијају погрдне називе да су "Пета колона".
Прије тога су дјеца доносила папир који је она морала да напише шта су они по националности. Све док није написала да су Срби, документ није прихваћен. У тој ситуацији Неду је њена кћерка која је ишла у шести разред основне школе питала:
- "Мама, јесмо ли ми ти зли Срби???".
Мада је током осамдесетих година Неда дјечије рођендане прослављала у својој кући, 8. рођендан своме сину 12. децембра 1991. су прослављали сами. Сваки од комшија је имао недовољно добар (лажни) изговор зашто не може доћи. Прави разлог је био то што нису хтјели да их неко види да долазе код "четникуше", јер су шпијуни константо вребали.
И на послу, али и овако су комшије констатно запиткивале Неду гдје јој је муж. Зашто га нема? Уз подругљиве кометаре да је отишао у "ћетнике". Свако ко је од мушкараца нестао, био је припадник "агресорске војске".
На послу је 20. септембра 1991. Неда добила отказ, као и доста њених колега који су били НАЦИОНАЛНО неподобни. Такав одговор је стигао из Загреба гдје су њена документа "провјерена".
Била је у страху шта може да јој се догоди, јер је била сама у кући са двоје мале дјеце, а многи Срби су замрачивали домове и плашили се за своју сирурност. Крајем децембра 1991. пакује ствари и одлази у Аустрију гдје проналази мужа. Тамо су кратко били и намјеравала је отићи у Холандију, јер тамо њена радна дозвола није поништена.
Свратила је код рођаке у Франкфурт гдје се намјеравала задржати пар дана. Међутим, Божија воља је била да ту упозна неколицину добрих људи који су јој помогли око проналаска посла, касније и смјештаја. Учила је њемачки свакодневно. Дошао је њен супруг из Беча и поново су били породица. У печалби је провела три деценије. Дочекала је пензију у Њемачкој.
У дијаспори није заборавила ни свој језик ни своје писмо. Прву књигу је написала 2010. године, а касније још десет. Посљедња њена књига је објављена ове године под насловом "Вила са Чакора" у којој је описана трагедија Бранке Радеве Ђукић, из племена Васојевића на сјеверо-истоку Црне Горе. Још далеке 1975. године средњошколска ученица Бранка се враћала из Пећи (Метохија) ка кући. Ту су је пресрели два албанска младића и покушали да је силују. Како нису успјели, тако су је убили пуцњем из пиштоља. Њен случај је прерастао у легенду коју је на гуслама опјевао Божо Ђукић.
У својој десетој књизи "Бог нам је свједок" је описала своје коријене и породицу Ђукић која се населила у Дервенту пре доста година.
Иако није физички била на Косову и Метохији, више пута је Свету земљу опјевала стиховима који одишу патриотизмом и надом у васкрсење.