У 48. емисији Разбуђивање угостили смо Тодора М. Бошковића, сина Марка "Маркице" Бошковића, стадалника и мученика из села Доњи Рујани у Лијевањском пољу.
Тодор М. Бошковић је 17. потомак по реду у свог оца Тодора и 11. дијете у своје мајке Ангелине (Анђе). Тодор Бошковић нам је испричао трагичну судбину свог оца који је рођен крајем XIX вијека у селу Доњи Рујани, општина Ливно у југозападним дијеловима Босне и Херцеговине (тада је то била покрајина Хабзбуршке монархије).
Родитељи су Марка Бошковића добили у позним годинама, односно послије три кћери родио им се син. Дадоше му име Марко, јер су у кући оживљавали дух Косовског завјета и гуслали епске јуначке пјесме. Марко је био живахан и вриједно дијете које је одрасло поред оваца.
Када је напунио 18 љета отишао је у Пулу (Истра), тада је то био дио Италије. Тамо је градио докове за пристаниште бродова. Имао је добру плату и након скоро двије године одлучио је да се врати у родни крај. У Сплиту (Далмација) је имао шансу да иде паробродом за Америку, али је ипак одлучио да дође кући, јер је знао да су му стари родитељи.
За уштеђевину он је купио земље и стоке, шуме и ливада... и тако почео да уздиже домаћинство. Редовно је одлазио у цркву и био побожан. Брзо се и оженио са Аницом, али је морао да одслужи војску, па је послат у Невесиње 1911. године. Одатле га шаљу на Тирол, пошто је Аустроугарска заратила са Италијом. Тек посље 5 година вратио се кући у јеку Првог свјетског рата гдје га је дочекао син кога није ни упознао. Касније му је права жена родила још три сина, али је преминула од болести (сепса).
Двије године доцније Марко се жени са Маријом Коњикушић из сусједног села и она му је родила још шесторо дјеце (двоје преминуло на порођају). Најстарији син Војсилав му је отишао у Њемачку, град Минхен, гдје је радио и слао оцу новце. Имање Бошковића је почело да се увећава, али је Марко саградио и нову кућу јер је имао бројну породицу. Био је прави горштак, човјек који је био предузимљив и врло поштован у свом крају.
Када је Краљевина Југославија нападнута априла 1941. дошло је до слома и комадања њезине територије. Створена је клеро-фашистичка Независна Држава Хратска по благослову Ватикана, а у њен састав ушла је цијела Босна и Херцеговина. План хрватских фашиста (Усташа) био је етнички и вјерски чиста држава, без Срба. Зато су врло брзо почели да спроводе геноцид (Гудовац, Вељун, Глина...итд).
Током јула 1941. на ред је дошло и Ливно. Тамо су усташе почеле да се припремају и наивни Срби нису вјеровали да ће доћи до трагедије. Маркици Бошковићу је јављено да мора да се склони, а он је утекао према Динари планини јер је као искусни ратник знао шта може бити. Остали људи, па чак и његови рођаци нису вјеровали да ће их неко масовно убијати. Око Огњене Марије 1941. Србе из Доњих Рујана су убили на двије локације: Пролог (мушкарци) и јама Равни Долац (жене и дјеца).
Из те јаме Равни Долац успјело је 14-оро чељади (од 217 колико их је тада убачено) да се спаси посље 42 дана уз помоћ једног дјечака и италијанског жандарма. Тако је у року од пар дана Марко Бошковић остао без готово цијелокупне породице и ближе фамилије. Марко тад је био отишао према Бос. Грахову и прикључио се герилском покрету отпора, који је тек наредне године постао партизански. Када су ослобођени Доњи Рујани у септембру 1941. сазнао је страшне вијести. Од туге и муке је узео гусле и пјевао о Косову Пољу, Кнезу Лазару, Милошу Обилићу... доживио је нервни слом, а гусле су му биле терапија. Ипак, свештеник и комшије га наговарају да се поново жени и да се тако освети.
Успјева да се по трећи пут ожени са Ангелином која је такође била удовица (муж јој је био убијен 1941.) и довела му је три кћерке. Син Војислав му се вратио из Баварске када је чуо за породичну трагедију и посље неколико недјеља бунила и растројства умире.
Још током рата Ангелина му је родила двоје дјеце, а посље рата још синова. Тако да је Марко Бошковић са Ангелином имао осмеро потомака (једно дијете је умрло са 2 године) и њене три кћери. Своју дјецу је учио да буду вриједни и поштени, али да се не свете, јер се "зло на зло не враћа".
Сам Маркица је 1948. године је допао затвора јер је начелник општине Марета га оптужио да је четник и низ лажи, па је тако затворен. Тај начелник је иначе већи дио Другог свјетског рата клао и убијао Србе у усташким одорама, али је 1944. године прешао на страну Брозових партизана. Маркица је успио да се исчупа из затвора уз помоћ пријатеља који је био затворски управник, а онај начелник је смијењен и одведен у Мостар.
Почетком 1970-их година у СР Хрватској је букнуо профашистички покрет МАСПОК, а наредне године је у Бугојну и Ливну започет устанак Хрвата против Југославије. Врло брзо је то угушено, а Тодор Бошковић се сјећа да је полиција дошла у кућу код њих и дала им пушке да се бране.
Већи дио Срба са породицама се педесетих и шездесетих година 20. стољећа иселио са подручја Лијевањског поља, одлазећи у Београд, Нови Сад и Аранђеловац. Сам Маркица се упокојио 1975. године. Сахрањен је у Доњим Рујанима, а његову кућу су срушили хрватски екстремисти 1992. године када је отпочео нови рат у БиХ.
Тодор Бошковић је описао и како је текла акција у јуну 1991. године када су вађене кости из јаме Равни Долац, затим изградњу крипте и спомен костурнице коју је освештао патријарх српски г. Павле.
Данас су Доњи Рујани пусти, вријеме је стало. Потомци жртава чувају успомену на стравичне злочине који су учињени од Павелићевог режима у НДХ.