Херцеговина је једна од србских земаља који су одувјек красили, камен, долине, сунце, лоза и вино. Љути крш је човјечанству рађао и пјеснике и ратнике, научнике и духовнике, дипломате и љекаре. Иако материјално сиромашни, духом увјек богати. Наше прелијепо Православље је баш ту нашло погодно тле и Херцеговцима доносило мир и стабилност.

Доласком Османлија на Балкан и њихово ширење према Бечу направило је поремећај друштвене, културне, религиозне равнотеже, јер су турски завојевачи спроводили терор према хришћанском становништву и градили џамије. Један дио становништва се потурчавао, а други је дизао устанке против страховладе.

Ипак, када је у XVIII и XIX стољећу слабила моћ Османлија, то је Ватикан слао своје емисаре на простор од Драве до Јадрана и вршио масовна покатоличавања. Ово је резултовало рапидим увећањем хрватског живља у срединама гдје су чинили мањину или их чак уопште није било. Заправо, овај монструозни пројекат је успјевао у сиромашним срединама гдје су људи мјењали вјеру да би прехранили своје породице.

Распадом Аустроугарске царевине крајем 1918. створена је прва јужнославенска држава, гдје је ушла и Херцеговина, а која је била насљедна монархија на челу са србском династијом Карађорђевић. Иако је православаца било највише, све три религије су биле равноправне. Међутим, Ватикан је желио више и изазивао Конкордатску кризу, чак је и Патријарх СПЦ Варнава отрован.

Оснивањем Усташког покрета 1929. године Римокатоличка црква је створила себи милитантно крило са циљем разбијања Југославије коју је доживљавала као православни бастион. Тридесетих година XX вијека Анте Павелић је био предводник хрватске емиграције која је у Италији, Аустрији, Мађарској и Њемачкој уживала пуну подршку. Хитлер је већ имао своје освајачке планове које је полако спроводио.

Априла 1941. Силе Осовине нападају југославенско краљевство и комадају га. Највећи дио је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, па и Херцеговина. Усташки режим је сјединио Хрвате и муслимане у намјери да истребе Србе и Православну цркву са цијеле територије НДХ. Одмах су стварани наоружани одреди и почела су прва хапшења, а затим и покољи недужног становништва: Срба, Јевреја и Рома. Све по Хитлеровим теоријама о суперраси.

Подручје Херцеговине свакако спада у најстрадалније не само на Балканском полуострву, већ и у Европи. Мноштво србских кућа је стављало црни барјак на куће, а огњишта су мртвим коцем затворена тј. породице су угашене. Амплитуда геноцида је показана на више мјеста као што су: Пребиловци, Тасовчићи, Међугорије, Гацко..итд.

На порталу Фронтал 2012. године Радован Паповић је објавио фељтон у четири наставка који ми преносимо у цијелости.

ГЕНОЦИД У ХЕРЦЕГОВИНИ - 1. ДИО

КАД БИ СЕ ТО ЗВАЛО САМО ИСТРЕБЉЕЊЕ

Како су, кад и гдје убијани Срби по Херцеговини; прича је коју нико више нема право да заборавља и прешућује.

Трагична драма српског народа Херцеговине, започета стварањем „Независне Државе Хрватске“ (10. април 1941. године), учинила је овај кршевити крај ареном најгнуснијих злочина које је запамтила свјетска историја, али и колијевком првог масовног устанка против фашистичке тираније у поробљеној Европи.

Оно што су подивљале усташке хорде починиле у прољетним и љетним покољима херцеговачких Срба 1941. године превазилази машту и бестијалност најсвирепијих злочина које је историја запамтила.

Мушкарци, жене, дјеца и старци убијани су на најбрутаније начине: спаљивањем на кућном огњишту, ударањем маљевима, полугама и шипкама, печењем на ражњу, дављењем жицом и конопима, бацањем у мрачне поноре и брзе херцеговачке ријеке. Пушчани метак био је Божија благодет.

Током рата 1941.-1945, у Херцеговини је од усташа, муслимана, Нијемаца и Италијана убијено и бачено у јаме, ријеке и поноре преко 12.000 Срба. До сада је евидентирано 108 масовних стратишта са око 7.000 жртава усташког геноцида у Херцеговини.

Први талас усташког геноцида над херцеговачким Србима почео је у ноћи између 31. маја и 1. јуна 1941. године у Мостару. Група усташких „ловаца на главе“ ухапсила је петорицу Мостараца, одвела их на обалу Неретве код села Ортијеш и тамо четворицу звјерски убила, док је пети заробљени успио да побјегне и спаси живу главу. Сутрадан, 1. јуна, група усташа ухапсила је у Требињу 60 Срба, од којих су одмах на бруталан начин убили деветорицу, и то у присуству њихових породица.

Сљедећег јутра по Требињу су освануле плакате којима се обзнањује да ће убудуће усташке власти за једног убијеног Хрвата стрељати по 100 Срба. Био је то знак за почетак геноцида над Србима у Херцеговини.

Првог јуна почела су масовна хапшења и убијања Срба из Невесиња и околине. Група од око 800 усташа упала је другог јуна у село Удрежње код Невесиња, побивши при томе 27 српских домаћина.

Шест дана након тога у Невесиње је стигао главни усташки поглавник за Босну и Херцеговину, Јуре Францетић и издао наређење да се у Невесињу и Гацку побије по 20 најугледнијих талаца. У ноћи између 9 и 10 уна у шупама војног логора у Невесињу, маљевима, гвозденим шипкама и ножевима масакрирано је 20 угледних невесињских Срба. Затрпани су у јаму коју су претходно сами себи ископали.

Први талас усташког покушаја истребљења Срба најжешће се сручио на ондашњи срез Гацко. Под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и гатачког хоџе Мухарема Главинића, похапшени су сви мушкарци из села Корита старости између 16 и 60 година. У ноћи између 4. и 5. јуна 121 ухапшени бачен је у 30 метара дубоку јаму „Голубњачу“.

Прије него што су бачени, над јамом су им маљевима разбијане главе и вађене очи. Најстарија жртва крваве корићке ноћи био је осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, док је најмлађи био четранестогодишњи дјечак Коста Глушац, који је једини храбро пружао отпор зликовцима над јамом.

Међу страдалницима највише је било мјештана из породице Сворцан, те Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан и други. Егезкутори злочина били су прве комшије, муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, од којих мјештани села Корита нису очекивали такав злочиначки и садистички порив за уништавањем свега што је српско.

Они који су били ухваћени и затворени у основну школу у Коритима служили су усташама као покретне мете за вјежбање гађања. Њих су, са завезаним рукама, пуштали да се удаље 30-50 метара, да би их затим гађали у потиљак, такмичећи се ко ће то прецизније учинити. Истог дана у близини јаме убијено је и седам мушкараца из породице Миловић, који су заједно сурвани у јаму Голубњачу. Поуздано је утврђено да је у ту јаму, из тог краја, бачено 167 Срба, а петог јуна у исту јаму бачено је још 50 људи, чија имена нису утврђена јер су дотјерани из других срезова.

Код села Степен на подручју општине Гацко, усташе су убиле 19 најугледнијих гатачких Срба из овог села, и њихове лешеве побацали у јаму „Голубњача“. Тачан број Срба који је у јунским покољима прогутала јама у Коритима, никада се неће утврдити, али је неколико деценија касније из јаме извађено око 180 лобања и на том мјесту изграђено спомен обиљежје и капелица.

Послије покоља, из богатог села Корита опљачкано је око 15.000 грла крупне и стине стоке, која је већином подијељена извршиоцима злочина, усташама и муслиманима из сусједног села Фазлагића Кула.

Први талас усташког геноцида жестоко је погодио и ондашњи љубињски срез. У прва три дана јуна дивљи усташки одред од око 500 људи опљачкао је у Љубињу и околини и све што је било српско. При пљачкању села убијено је 8 Срба који су се опирали, а 170 је ухапшено.

Споменик у Коритима

Сви су страдали у јами Капавица, у љубињском крају, гдје су бачени након што су звјерски убијени. Њих су по десеторицу везивали у ред једним конопом, пред довођење над јаму завезали би им очи да не би могли видјети куд их усташе воде ни шта им спремају. Над јамом би првој тројици из ланца маљевима разбијали главе, да би та тројица, суновраћајући се у бездан, повлачили и остале за собом.

У ноћи 13. и 14. јуна љубињске усташе су из котарског затвора изабрале 26 најугледнијих талаца, масакрирале их и бациле у јаму Пандурица. Међу убијенима налазио се и свештеник Божидар Шаренац, чији се отац прота Шћепан Шаренац 1918. године енергично успротивио свима онима који су хтјели да се свете Хрватима и муслиманима због злочина што су их током Првог свјетског рата починили над Србима.

У столачком, чапљинском и коњичком срезу први талас усташких злочина није имао разорне посљедице. У тим крајевима није било много ухапшених ни побијених Срба. То је успавало Србе из ових крајева, што ће скупо платити у следећем, другом таласу покоља.



Објављено: 28.05.2012.

ГЕНОЦИД У ХЕРЦЕГОВИНИ - 2. ДИО

ВИДОВДАНСКИ ПОКОЉИ

Други талас усташких злочина, испланиран као "видовданска акција", започео је 22 јуна масовним хапшењем Срба и Јевреја у Мостару, Стоцу, Чапљини, Љубињу, Невесињу, Гацку, Коњицу и другим херцеговачким мјестима.

Командант злогласне Павелићеве тјелесне бојне Мијо Бабић издао је наредбу да се гранични појас према Црној Гори очисти од Срба и тако омогући спровођење "видовданске акције".

У налету хрватских и муслиманских усташа у селима око Гацка убијено је 140 мушкараца, жена и дјеце. Са колико су свирепости зликовци извршавали задатак, види се и по томе што су сатирали и цијеле породице. Тодору Николићу из Куле бацили су у Чавчију јаму 9 чланова породице, а Пиљу и Шпиру Бољановићу 12 чланова породице су сурвали у понор ријеке Мушнице.

Проти Видаку Вишњевцу полили су зејтином и шпиритусом косу и браду, па онда запалили, да би га на крају полумртвог затрпали у септичку јаму. У селу Врбица, код Гацка, запалили су у кући Вула Бјелогрлића са 19 жена, стараца и дјеце. У невесињском војном логору исмасакрирано је 28 гачана.

Вихор овог, другог таласа сручио се 23. јуна и на Попово поље. Од око 200 људи који су се тог дана нашли на њивама Поповог поља, њих 165 нашло је грозну смрт у јами Јагодњача, у Ржаном долу. Сутрадан, усташе су у селу Завала ухватили 34 Србина, па су и њих по систему "ланца", везане по десеторицу, суновратиле у ту јаму.

Према подацима Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у јаму Јагодњача, у Ржаном долу, бачено је у року рата око 1 200 мушкараца, жена и дјеце.

Под вођством усташког натпоручника Фрање Судара посебно свирепо је масакрирано 137 невесињских талаца. Међу њима био је и свештеник Богдан Ђоговић, коме су очи извађене, нос и уши одјечени, златни зуби повађени, брада почупана и натрпана у уста, на грудном кошу прикована коњска потковица, да би био убијен укуцавањем ексера у главу.

У столачком срезу масовна хапшења су почела 22. јуна. Од 22. до 26. јуна 1941. похапшени су скоро сви мушкарци српске националности од 16 до 60 година. У том крају усташко гесло је било: "Не треба оставити ни српску мачку, а камоли дијете."

Управо су у то вријеме у љубињском затвору неким сточанима копане очи. Италијански војници су ту пронашли плехану кутију пуну људских очију, потопљену у млијеко. У пропратном писму усташком поглавару Анти Павелићу је писало: "Увјеравамо те, драги Поглавниче, да ово није дар од мртвих, већ од живих људи". Ове догађаје потврђује и запис италијанског новинара Курција Малапартеа да је Павелић за рођендан (14. јула) од својих вјерних усташа на поклон добио 20 килограма људских очију од херцеговачких срба.

У ноћи између 27. и 28. јуна сви похапшени Срби из Стоца и околине одведени су на Видово поље и тамо поубијани. На Берковићима је тупим предметима убијено 170 стараца, жена и дјеце. Двадесет седмог јуна на Пилети је убијено 39 људи, чији су лешеви бачени у Неретву.

Двадесет деветог јуна 70 мушкараца из села Тријебањ свирепо је убијено и бачено у јаму на Бивољем брду. Стотину четрдесет ухапшених Срба из села Опличићи, Прењ, Речице и локве одвезено је на обалу Неретве и поубијано. Од 105 Срба из Горнјег Храсна, које су усташе 27 јуна повеле да их баце у јаму Гавраница, усљег лоше усташке организације њих 39 спасило се бјежањем.

Србосјек - алат за брзо убијање Срба

У Чапљини и околини само у јунском покољу 1941. убијено је 526 мушкараца, жена и дјеце. У ноћи између 25 и 26 јуна код Опузена су убијена 294 лица. Из села око Чапљине у злогласни "Силос" код села Тасовчићи затворено је око 300 Срба, који су одведени на разна стратишта и ликвидирани. Од 22 до 26 јуна у сусједној Габели похапшено је 170 Срба, који су на ријетко свиреп начин ликвидирани на стратиштима код Крижа и Опузена.

Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издваја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког сасмостана. При масакрирању и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30 јуна и 1 јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од "Кристових слугу" из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава, а камоли да помогне.

Масовна хапшења и покољ Срба из града и среза Мостара почела су 24 јуна 1941. Само у граду ухапшено је 480 људи. Они ухапшеници који наредне ноћи нису побијени на Неретви, на Буни и код Ортијешког гробља и на другим стратиштима, одведени су и сурвани у неку од знаних и незнаних херцеговачких јама. Талас усташког геноцида захватио је и српска села око Мостара.У том усташком геноцидном походу убијени су и сви свештеници манастира Житомислић и бачени у јаму Видоње, у близини села Близанци.

Објављено: 30.05.2012.

ГЕНОЦИД У ХЕРЦЕГОВИНИ - 3. ДИО

КРВАВИ БОЖИЋИ

Трећи талас у сповођењу усташког геноцида у Херцеговини инициран је упутством Главног усташког стана од 20. јула 1941 године.

Усташе су се посебно потврдиле да од Срба очисте Љубушки, завичај свог министра унутрашњих послова Андрије Артуковића. Тада су на стратиштима Хумац, Храшћани, Црнопод, Церно, Љубушки, Грабово село, Црљевићи, Звечелва дрин и другим, убијено 754 људи. У Љубушком је рат преживјело само 9 лица српске националности: 2 мушкарца, 4 жене и 3 дјеце.

Једна од најстрашнијих трагедија погодила је Пребиловце, најхомогеније српско село у околини Чапљине, у којем су од 1 008 житеља 994 били Срби. Само 6. августа 1941. од 7:30 до 13:30 часова у 120 метара дубоку јаму Голубинка хрватске усташе су сурвале 470 лица (273 дјеце и 233 жене).

Пребиловчанке 1939.

Дан прије трагедије, у дворишту школе, јавно су, пред свијетом и родитељима, силовали све ухваћене пребиловачке дјевојке. Група тих бестијалних усташа, при хватању жртава и претресању кућа, затекла је Милеву Медан на порођају. Да би јој "олакшали" и убрзали порођај, бајонетом су јој распорили стомак, извадили дијете и заклали га, па га, увијено у припремљене пелене, вратили у утробу мајке. У том покољу 54 пребиловачке породице заувијек су затрте.

У групи Срба која је поклана код села Витина налазио се и 95-о годишнњи Василије Витковић. Док су му усташе ножем драле браду и кожу лица, наређивале су му да виче: "Живио Поглавник", на шта је он мирно одговорио. "Радите ви ђецо, свој пос’о".

У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача стоји да је у јаму Голубинка, код Шурманаца, у току рата бачено око 2 000 жртава.

На преостале Пребиловчане, који нису страдали у покољима 6 августа 1941. усташе су организовале лов као на дивљач. Колико су у томе били успјешни, најрјечитије говори податак да, од 994 житеља српске националности из Пребиловаца, крај рата није дочекало њих 826. Половина српских домаћинстава заувијек је угашена. Послије Пребиловаца, на ред су дошла села: Тасовчићи, Клепци, Лозница, Вишићи и др. Из тих села ухапшено је око 1.000 житеља, од којих је већина нашла смрт у јами на Бивољем брду.

Од 1.760 убијених до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1 649 лица, а то је 15 пута више него што су укупно убили Италијани, Нијемци и други злочинци.

Августовски покољи, око Илиндана 1941 године, нису мимоишли ни столачки срез. Ту су посебно страдала села Оплчићи и Поплат. У селу Љубљеница усташе су на једној, сламом покривеној штали запалиле 24 особе. Од Срба из града Стоца рат је преживјело само 7 одраслих мушкараца, махом старих и болесних. Од до сада евидентираних 1.250 жртава из Стоца и околине, усташе су убиле 854,а само 1941. године на стравично свиреп начин убијена су 662 лица српске националности.

У требињском крају усташе су, претресајући села Грбеше, Главиниће, Беговић Кулу, Бањевце и Пољице, ухапсиле 28 мушкараца и једну жену. У Требињу су их затворили у један теретни вагон, који су 4 августа превезли до Чапљине, да би их истог дана у том вагону све поклали. Од укупно 882 жртве међу српским становништвом у срезу Требиње, 572 лица страдала су од хрватских усташа.

Покољи око Илиндана најстрашније су погодили Србе и Јевреје града и среза Мостара. Од 19. јула до 4. августа ухапшено је 750 лица; раслати су, у групама, по разним логорима и губилиштима "Независне Државе Хрватске". Примјера ради, из прве групе од 174 лица, само су петорица преживјела. Мостарци су у злогласне логоре интезивно транспортовани све до 17. августа.

Према подацима усташке полиције, од 8 000 Срба, колико их је било у Мостару у прољеће 1941 године, када су усташе дошле на власт, крајем августа су остала само 852 лица. Остали су побијени или отпремљни у усташке концентрационе логоре. Тешко су страдала и српска села у околини Мостара, а посебно Ваћевићи (једино компактно српско село на десној обали Неретве).

У исто вријеме кад и у Мостару, почела су масовна хапшења и убијања Срба у Коњицу. У околним селима Борци, Бијела, Врдоље, Блаце и Загорци за 3-4 дана ухапшено је 108 срба. Већином су одведени на Иван-планину и убијени.

Међу усташким бестијалијама послије 1941 године посебно се издваја погром Срба у Борчу изнад Гацка, који недвосмислено показује вјерску агресивност. На православни Божић, 7 јануара 1942 године, усташе су у селу Придворица на превару похватале 163 становника. Зликовци нису без разлога изабрали православни Божић, јер то је дан када су сви Срби кући и када сваког радо примају у свој дом. Свих 163 несрећника усташе су затвориле у неколико штала и запалиле. Пуким случајем, од свих мјештана жива је остала само четворогодишња Гаја Скоко, која се тога јутра није затекла у Придворици. Сва огњишта тог села заувијек су угашена.

Послије Придворице, усташе су се устријемиле и на Доњи Борач (невесињски срез), гдје су, по сопственим извјештајима, убиле 149 лица.

Посљедице усташког геноцида биле су стравичне. На подручју Херцеговине ниједна српска породица није остала поштеђена, а да неко њен није страдао. Многа села потпуно су биолошки уништена. Многе породице заувијек су затрте. Остало је на десетине хиљада сирочади. И док је посна херцеговачка земља кључала од вреле српске крви, лелек у црно завијених несрећних жена и дјеце одјекивао је по голом херцеговачком кршу.

Објављено: 04.06.2012.

ГЕНОЦИД У ХЕРЦЕГОВИНИ - 4. ДИО

УСТАНАК ЗА ОПСТАНАК

Усташко-муслимански терор већ седмицама се одвијао у цијелој Херцеговини а најснажније су били погођени гатачки и невесињски срез у којем су цијела села истријебљена и уништена. Ипак, херцеговачки народ дуго није смогао храбрости ни одлучности да се успротиви непријатељу и мирно је посматрао страдање у другим мјестима. Директан повод за почетак херцеговачког устанка против нацистичко-усташке окупације, биће страшан злочин муслиманских јединица у селу Корита.

У ноћи 4. на 5. јун 1941. муслиманске чете из села Фазлагића Кула код Гацка упали су у село Корита гдје су све корићане похапсили и повезали а потом их на најсвирепији начин поубијали и побацали у јаму у Коритима.

Поучени искуством Корићана, становници села на источном рубу гатачке општине схватили су да је вријеме да се непријатељу одговори. Мјештани села Вратковићи, Доњи и Горњи Казанци, Боботово Гробље и других који се налазе на граници са Црном Гором, у зору 6-ог јуна 1941. Године, наоружани храброшћу и одважношћу први су се супроставили непријатељу.

Храбри војници под командом казанчког попа и касније четничког војводе Радојице Перишића, нападају усташке, муслиманске и италијансе чете и патроле и у потпуности их протјерују са источног дијела гатачке општине. Након почетних побједа, устаници су успјешно ослободили и узвишење брдо Гат на којем је 6. Јуна 1941 године се завијорила српска тробојка која је означила прву ослобођену територију у поробљеној Европи. Од брда Гат до Голије простирала се слободна територија, коју су контролисали устаници под командом попа Радојице Перишића.

У ратним архивама налазе се подаци са прво окупатори а потом и партизани овај регион називају "попова села", наводећи их као стуб одбране и отпора српског народа. Након почетка устанка 6. Јуна 1941. Године, такозвана "попова села" више никада нису пала у руке окупатора, а представљала су и једно од последњих упоришта Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО).

Устаници из Казанаца, Вратковића и околних села нису се зауставили на ослобађању својих села већ су још снажније и одлучније кренули у сукоб са непријатељем. Поучени њиховим успјехом, убрзо им се придружују и мјештани других села међу којима се први истакао Јасеник. Из дана у дан устаници су заузимали село по село, ослобађали становништво од зулума и терора и полако али сигурно напредовали против непријатеља.

Након ослобађања неколико села, устаници су се све боље организовали и наоружавали а предводили су их поп Радојица Перишић и храбри и одважни капетан Милорад Поповић. Већ 15-ог јуна устаници су заузели полицијску постају на Степену и истог дана потисли Црну Легију, чиме је прекинута путна комуникација према Билећи. У том периоду након што је Гацко одсјечено и од Билеће и од Црне Горе, услиједило је и ширење устанка на невресињски срез чиме су устаници за свега 20-ак дана, општинско средиште у Гацку у потпуности изоловали од остатка окупиране територије.

Следећи велики задатак било је ослобођење Автовца а као увод у то, 26-ог јуна устаници су оборили три лака њемачка авиона који су надлијетали ослобођену територију. Два дана касније, 28-ог јуна на Видовдан, устаници под командом попа Перишића и капетана Поповића напали су из свих праваца и за само неколико сати ослободили мјесто Автовац.

Званично 28. Јуна 1941. Године Автовац код Гацка постао је прво ослобођено општинско средиште у поробљеној Европи.

Ови догађаји, који су започели народним револтом 6. Јуна у селу Брљево код Гацка, представљају почетак устанка и прву побједу нац нацистима у цијелој Европи. Нажалост, већ годинама обиљежавање овог великог догађаја у српској историји пролази доста скромно, без државних великодостојника а једино сјећање на храбре устанике чувају мјештани и општина Гацко.

Данас, 6. Јуна у мјесту Брљево код Гацка биће прослављен "Дан устанка општине Гацко", који се традиционално обиљежава последњих неколико година. Испред школе на Брљеву гдје је устанак и започео и непријатељ доживио први пораз, подигнут је крст и спомен натпис. Прошле године на брду Гат је поново послије седам деценија постављена српска тробојка и натпис:

"ЧАСНИ ПРЕЦИ! ЗАСТАВА КОЈУ СТЕ 6. ЈУНА ИЗНИЈЕЛИ ОВДЈЕ БИЛА ЈЕ ПРВИ ПОБЈЕДНИЧКИ БИЉЕГ У ПОРОБЉЕНОЈ ЕВРОПИ. НЕКА ЗАСТАВА НА ОВОМЕ МЈЕСТУ БУДЕ ЗНАК НАШЕГ ДИВЉЕЊА ВАМА".

Објављено 06.06.2012.