ЖИВОТОПИС

Борко Никитовић, од мајке Зоре је рођен 9. јула 1968. године у Пожеги, а одрастао у селу Узићи. У родном месту завршио основну школу као најбољи ђак своје генерације.

Потом се отиснуо у Београд где је уписао Војну гимназију водећи се идеалима славних предака који су крварили на бранику отаџбине борећи се против разних завојевача. Војну гимназију је завршио такође као најбољи ђак. Од тадашњег председника државе добио је пиштољ, а од начелника Генералштаба ручни часовник.

Логичан избор за наставак школовања био је Војна академија у Београду. Као најбољи у класи завшрава факултет јуна 1991. године са просеком 10,00 и промовисан у потпоручника Југославенске Народне Армије... награђен је одмах са радним местом у елитној Првој гардијској бригади у Београду.

Потписивање заклетве младих војника

Није стигао да се ожени и створи породицу, јер у моменту погибије је имао само 23 године живота.

ПОГИБИЈА

Крајем 1980-их година отпочео је процес разбијања социјалистичке Југославије, који је праћен крвавим грађанским ратом у лето 1991. године у западним деловима тадашње државе, прво у СР Словенији, а потом и у СР Хрватској.

Хрватски паравојници ЗНГ и припадници МУП-а Хрватске су у пролеће 1991. године отпочели нападе на насеља која су имала већинско српско становништво, онда касније у лето и на гарнизоне ЈНА у којима су били смештени војници на редовном одслужењу војног рока из свих делова тадашње државе.

Тако су зенговци блокирали касарану ЈНА у Вуковару, где је био смештен инжењерски батаљон XII бригаде са командом у Осијеку. Искључена им је струја, вода, телефон, укинута достава хране...

Оклопне јединице ЈНА у сремским равницама

Генералштаб ЈНА из Београда је упутио представницима хрватске Владе ултиматум да одблокирају касарну, иначе ће Југославенска Народна Армија деблокирати то на силу. Како хрватске власти нису реаговале, тако је Прва гардијска бригада, где је био и потпоручник Никитовић упућена на Вуковар.

Сам чин Боркове погибије је херојски, јер је он са својим водом ишао да помогне војницима ЈНА да се извуку из обруча пошто је касарна била месецима опкољена. 16. октобра 1991. године један хрватски снајперски метак из заседе га је покосио и он је пао смртно рањен. Извлачећи Борка Никитовића са ватреног положаја још три његова саборца: капетан Саша Милановић, десетар Поповић и један војник су такође погинули.

Борко Никитовић је сахрањен у родном месту уз највише војне почасти. Посмртно је одликован медаљом за храбост.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

На предлог Патријарха Павла 1993. године основан је добротворни Фонд потпоручник Борко Никитовић, а оснивачи су били Боркова породица, Српска Православна Црква, Београдски универзитет и Војска Савезне Републике Југославије.

Фонд се финансира средсвима основача и донатора, а један од донатора је и Боркова мајка Зора Никитовић, која новац од продаје књига улаже у фонд.

Фонд има за циљ да награђује најбоље ученике и студенте, где се Борко Никитовић школовао, а то су: ОШ "Петар Лековић" у Пожеги, Војна гимназија и Војна академија у Београду... Богословски факултет и Универзитет у Београду. Једно време фонд је новчано помагао децу чији су родитељи погинули у рату, а касније и стипендирао најбоље научне радове из области националне историје.

У селу Узићи, код Пожеге, где се родио и одрастао Борко, ученици основне школе редовно сваке године 16. октобра обележавају пригодним програмом сећање на њиховог мештанина.

У Пожеги 16. октобра 2015. године, уз присуство високих представника Војске Републике Србије, градоначелника, многобројних поштовалаца лика и дела Борка Никитовића отворена је једна улица по његовом имену.