Књига "Бездане јаме Независне Државе Хрватске, ждерњаче српског народа 1941-...?" је ауторско дјело Дане Р. Ластавице, српског писца и хроничара страдања српског народа у Другом свјетском рату на подручију НДХ.

Аутор у овој књизи детаљно наводи све чињенице  како је уништаван српски православни народ на територији НДХ 1941-1945, а на неком подручју и Републике Хрватске поновљено од 1991. године. Јаме - бездани евидентиране су за подручје Лике, по срезовима. Затим за подручје Кордуна и за подручје БиХ, које су до сада описиване и публициране у многим дијелима, а неке се и по први пут овом приликом приказују ,као бездане јаме ждерњаче српског православног народа.

Овом приликом јаме су пописане и евидентиране под називима и именима, како су их жртве и мјештани називали у датим ситуацијама, јер многе од тих јама нису ни имале имена, будући да за то није било потребе. Многим од наведених јама у датим ситуацијама имена су давана и мењана, а као пример ред је навести "Јама код Мацоле" у Личком Лешћу. На Личком Лешћу, недалеко од жељезничке станице, постоји јама која је код чобана и мјештана од 1941. године називана "Јама на Шкорину брду". Међутим у насталој ситуацији када би се хиљаде жртава постројиле и одвођене са сабиралишта - логора, код жељезничке станице Личко Лешће у ново сабиралиште,које се налазило покрај "Јаме на Шкорину брду", неко би од жртава смогао снаге да упита "куда сада идемо...".Одговор би гласио: "Идете код Мацоле".То зато што је код поменуте јаме главни руководилац сабиралишта у непосредној близини те јаме био Хрват, Марковић Стипе - Мацола, који је руководио коначном ликвидацијом невиних жртава бацањем у ту јаму. Тако је та јама и касније остала под именом "Јама код Мацоле".Слично је и са јамом код Бугојна, која је називана по усташи Бранку Куштри, па касније и добила име "Куштрина Јама".

Део приказаних јама имао је и раније своја имена, а многе су под истим именима,као "голубњаче", обзиром на боравак у њима голубова или других разлога називане истим именима. Поред пописаних природних јама - бездана, приказују се и бунари (или како Личани кажу - штерне) у које су српске жртве бацане.

Анте Павелић је са усташама разрадио план уништења српско-православног народа још у Италији 1930-их година у Сиену, Липарима и другим логорима у којима се припремао да учини, оно што је и починио. Посље рата пронађени су спискови јама са рубриком, поред осталог: - "Колико људи може примити јама...". Аутор овог пописа није био у могућности да упореди тај попис са овим и да погледа да ли су у тим пописима били бунари и септичке јаме по Славонији и Лици, који се овом приликом приказују.

Код пописа јама наведен је и извор података,коришћених од многих аутора који су описивали јаме,и код многих описа постоје и пописи жртава које труну у наведеним безданим јамама.Ко жели да се конкретније и опширније упозна са сваком од наведених јама препоручује се да та сазнања оствари у наведеним изворима података.
 

Књига је издата тек 2008. године, док је аутор био у избјеглиштву.
Иначе, сам аутор 1960-1980 је имао велике проблеме и трпио је пртиске због истраживања усташких злочина над Србима. Био је под присмотром југославенске тајне полиције УДБ-е