Књига "Геноцид са благословом Ватикана" је ауторско дело др. Растислава В. Петровића, доктора историјских наука, који је своја научна истраживања вршио у југославенским, италијанским и совјетским архивама.

Ова књига је објављена први пут 1992. године, након распада СФРЈ пошто комунистичке власти нису дозвољавале да се оваквим штивом нарушава идеологија братства и јединства односно темељи на којима је почивала друга јужнославенска држава.

Аутор се у првом поглављу ове књиге бави антологијом усташког злочина, над србским народом у Другом светском рату.

Растислав Петровић је у овом делу записао изјаве прогнаних Срба са подручија Независне Државе Хрватске, који су дошли у Србију, која је тада била под управом генерала Милана Недића, са немачким патронатом.

Добар део ове књиге је посвећен улози католичког клера, тачније римокатоличких свећеника који су у периоду 1941-1945 учествовали у стравичним покољима на тлу НДХ, али и покрштавању православних Срба тј. превођењу у католике.

Историчар Растислав Петровић на више места ове књиге наоводи конкретне примере усташке идеологије која, која је ишла до бестијалности несхватљиве здравом људском разуму када су усташки џелати убијали децу млађу од 12 година. Србска деца су како наводи аутор жива спаљивана на ломачи и бацана на бајонете. А лешеви Срба су бацани у Саву.

Усташе су такође рушиле и палиле православне цркве, парохијске домове СПЦ на читавој територији НДХ, јер циљ је био уништити корене свим Србима који су покатоличавани у 19. и 20. веку, па су "постали" Хрвати.

Аутор је описивао усташке покоље у селу Бијели Поток, крај Бања Луке 1942. године, деловање фратра Вјекослава Шимића у околини Книна.