Књига "Крваво коло херцеговачко 1941-1942" је дјело Саве Скока, бившег официра ЈНА и учесника НОР-а као партизан.

Ова књига представља језиво свједочанство о страдању Срба у херцеговачком селу Придворици, крај Гацка у зиму 1941. године на велики хришћански празник Божић. Овај покољ недужних српских цивила извршиле су херцеговачке усташе из околних села. Почетак овог монструозног злочина почео је још за Бадње вече, када су усташе упале у кућу породице Стевана и Гаврила Леро у селу Шиповици и том приликом усмртили 13 чланова њихове породице, а још двоје мале дјеце у кољевкама је убијено. Свједок овог ужасног злочина је дјевојка Јела Леро које су усташе одвеле.

Дан касније, на сами Божић, усташе упадају у Придворицу и опкољавају куће мјештана. Затим наређују да сви мушкарци старији од 14 година дођу до православне цркве ради договора о наводној евакуацији у невесињско-гатачку Површ, ради снега, који је пуно нападао.  Људи су се без поговора и било каквог отпора упутили, у пратњи наоружаних усташа, на губилиште – пред шталу Николе Додера, која се налазила у близини православне цркве.

Тамо су их одмах усташки џелати завезали и подвргли стравичном мучењу и мрцварењу и на крају побили кундацима, ножевима, моткама; некима су, секирама, одсјецали главе, што је утврђено приликом ексхумације лешева ради сахране. Након ликвидације одраслих мушкараца, млађе жене и девојке су натјеране да покупе унакажене лешеве својих очева, мужева и браће и набацају их у доњи део штале Николе Додера. Све те несрећне жене и девојке су потом силоване, па онда затворене у горњи део штале, где су, у међувремену, дотјеране и њихове деца, мајке, баке и свекрве. Штала је, на крају, споља замандаљена и запаљена.

Тек 17. априла 1942. године партизанске јединице ослобађају Придворицу, ту су наишле су на стравичан призор: нагореле људске ноге виреле су кроз врата доњег дијела штале Николе Додера. Унутра се видјела гомила полуугљенисаних лешева. По гаравим зидовима који су сабласно стрчали увис виделе су се заљепљене женске плетенице које, зачудо, нису изгорјеле већ су остале приљепљене за огорјеле зидове као њеми свједоци ужаса који се овдје одиграо. Око штале су се, ту и тамо, налазили лешеви оних који су успјели да искоче из пакла и покушали да побјегну, али су зликовачки куршуми били бржи од њих.

У штали Тома Аџића у Стојичићима, гдје су на исти начин као и они у Брутцима ликвидиране породице Тома, Рајка и Мила Аџића, нађени су у ћошковима штале групе загрљених лешева, очевидно родитеља и деце. У Придворици је укупно убијено преко 160 лица; тачан број је немогуће утврдити будући да нико не зна колико је било беба које одрасли нису познавали. Пошто нико није успио да побјегне, сва срспска огњишта у селу Придворици су занавек угашена. Божићни покољ је, према исказу двојице непосредних учесника у покољу пред органима Државне безбедности у Гацку, преживјела четворогодишња девојчица Госпава – Гоја Скоко, кћерка Вула Скока, која је, када је угледала наоружане људе, побјегла у сусједну муслиманску кућу, гдје ју је прихватила и сакрила Делвија Крвавац из Грачанице, удата Чолпа. Ипак 17. априла 1942. мала Госпава је убијена од усташа.
            

Књига је објављена у Београду 1999. године