Књига "Огњена Марија Ливањска" је ауторско дјело Буде Симоновића, које говори о усташким покољима у југозападном дијелу Босне и Херцеговине, односно Лијевну и Лијевањском пољу. Ти стравични злочини над српским становништвом су се десили још у прољеће и љето 1941. године.

Почетком 1990-их, када је у Босни и Херцеговини поново букнуо рат, а Српство доживјело нови геноцид, јаме из другог свјетског рата и споменици жртвама усташких покоља су биле уништаване од припадника (пара)војних формације Хрватске и босанских Хрвата у БиХ.

У овој књизи се спомињу имена од 1.587 српских жртава, највише жена и дјеце, које су усташе звјерски побиле и бацили у јаме, у околини Лијевна. Ова дешавања су инспирисала пјесника Ивана Горана Ковачића да напише поему "Јама".

Ова књига Буде Симоновића је свједочанство о злу, опружбама за сва времена, али и трајни документ о примјерима доброте и жртвовања човјека за човјека.

У књизи се говори о судбинама 200 жена, које су бачене у јаму Равни Долац крајем јула 1941. године, баш на Огњену Марију. Од њих 200 преживјеле само 13, које су имале паклених 45 дана у тој јами без хране, без воде гледајући стравичне призоре смрти своје дјеце и својих најмилијих. Ове жене су успјеле да се опораве после рата и да имају нове породице.

Књигу је штампала издавачка кућа "Светигора". Ова књига је једно вријеме била међу најчитанијим књигама у српској дијаспори.

Будо Симоновић је јуна 1991. године присуствовао вађењу костију и посмртних остатака српских жртава, које су у јами Равни Долац стајале 50 година. Чак се и спустио у јаму дубоку 43 метра. Сишавши у јаму камером и фотоапаратом направио је низ ексклузивних снимака и фотографија. Унутра је све било нетакнуто, баш као и пре пет деценија.