Логор Ашах на Дунаву био је један у низу концентрационих логора геноцидног кључа Аустроугарске за истребљење Срба и других неподобних народа за време Првог светског рата. Званичан назив му је био: "Царски и краљевски логор за ратне заробљенике Ашах на Дунаву” (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Aschach an der Donau).
Овај казамат смрти је основан почетком 1915. године, недалеко града Линца у серверним деловима Аустрије. Кроз њега је прошло преко 11.000 Срба, од чега је преко 5.500 Срба оставило тамо своје кости далеко од отаџбине.
Затвореници овог логора били су највише са простора Босне и Херцеговине, Шумадије, Подриња, Рашке, Црне Горе, Тимочке Крајине...
Логораши су довођени марвеним (сточним) вагонима, а србски логораши у овај логор Ашах долазе углавном почетком 1915. године, када су неки затвореници пребацивани из Угарске, пошто у тамошњим логорима није било више места.
Услови у логору су били неподношљиви, што је резултовало великом смртношћу. Највише се умирало од хладноће, глади и болести. Ашахски логор је затворен почетком новембра 1918. године када се и Аустроугарска монархија распала.
После Првог светског рата ту на локацији бившег логора подигнута је само једна спомен-плоча, на којој се види колико је жртава било у овом казамату смрти.
Данас то стратиште обилази србска заједница у Линцу.
ПРЕТХОДНИЦА
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
.jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Логор Ашах на Дунаву је основан почетком 1915. године (у време Првог светског рата), када долазе и први србски затвореници, углавном из других логора на територији Аустроугарске монархије (северна Мађарска и јужна Чешка), који су били пуни... па да би се растеретили, формиран је овај казамат смрти.
Ашах на Дунаву је мала аустријска варош, смештена 20 км западно од града Линца у покрајини Горња Аустрија, односно 200 км западно од Беча, престонице Хазбуршке монархије.
Ашахски логор је основан по налогу највиших власти Аустроугарске: Влада, Парламент и Царски двор.
Затвореници су довожени марвеним (сточним) вагонима, и били су то већином војници и официри србске и црногорске војске, ређе цивили.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Логор је био тако организован тако да је направљено десетак барака, а у свакој је било до 200 затвореника. Те бараке већином нису имале прозоре, само улазна врата и биле су опасане густом оградом од бодљикаве жице. Одмах до те ограде био је ископан ров дубине 2.0 метра, а на сваких 25-30 метара налазио се стражар са пушком у руци и бајонетом за појасом. Ноћу је било више стражара, а и обилазне патроле су их чешће обилазиле него ли дању.
Затвореници који су долазили били су изнурени дугим транспортима, без воде и хране. Бараке су често биле и тесне.
У самим логорским баракама хигијена је била ужасна као на депонији смећа. Хладноће су биле велике (често и до минус 25'С) и чешће су одводиле у смрт логораше него ли глад, која је такође била присутна, о чему су касније преживели логораши сведочили.
Логораши су морали да тако исцрпљени и болесни раде тешке физичке послове и имали су стално стражу око себе. Због глади често се дешавало да се затвореници онесвесте. Јели су остатке хране од чувара чак.
Сахране затвореника у Ашахском логору
Ретки су покушавали бекство из логора, а мали број њих се успео домоћи слободе. Криза је владала у Аустроугарској, тако да се дешавало да аустријски стражари за одређену суму новца пусте неког логораша. Они који би успевали, одлазили су у Швајцарску где су причали шта су све преживели, а штампа је о томе обавештавала светску јавност.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Завршетком Првог светског рата овај логор је затворен, 4. новембра 1918. године, на дан када се распала Влада Аустроугарске у Бечу.
Преживели логораши су одлазили возовима углавном до Новог Сада, а онда пребацивани преко Дунава у Срем и после у Шумадију.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Ашахском логору је после Првог светског рата постављнена једна спомен-плоча, која је касније током Другог светског рата била уништена од нацистичких СС јединица, које су на тој локацији формирале опет логор, у коме су доводили највише Јевреје из Аустрије и Немачке.
После Другог светског рата, подигнута је нова спомен-плоча, на којој је уклесано 5.362 имена од Срба који су ту сахрањени, углавном војнци и официри Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.
Данас то гробље и спомен-плочу обилазе чланови србске заједнице из Аустрије, највише Линца, јер им је близу. Одржавају се парастоси и пригодне беседе.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О концентрационом логору Ашах на Дунаву данас је врло мало литературе. Готово да није ниједна књига написана која би говорила о ужасу кроз који су прошли Срби током Великог рата. Написано је неколико студија, а документарни филм није снимљен ниједан.
ЗАКЉУЧАК
Аустроугарски логор Ашах је био само једна карика у геноцидном ланцу који се на Србе обрушио током друге деценије 20. века.
Бечки двор је заједно са аустријским Генералштабом и царском Владом сачинио план о нападу на Србију још крајем 19. столећа, када су окупирали Босну и Херцеговину након Берлинског конгреса. Видевши да су Балкански ратови (1912-1913) исцрпели Србску војску, то је искоришћен Видовдански атентат у Сарајеву да би се наставио немачки сан о Продору на Исток, а што је довело и до Првог светског рата.
Одмах по отпочињању оружаних сукоба у лето 1914. Хабзбуршка монархија је оснивала читав низ конц. логора где су циљано утамничени Срби (војници и цивили), јер је циљ био истребити славенске православне народе. Поред Срба, довођени су и Руси.
Нажалост мноштво генерација у нашем образовном систему након 1945. године није ни чуло за ове казамате смрти, а камоли посетило неко стратиште као што је и овај Ашахски логор. Ово ствара бојазан да се занемаривањем културе памћења, србоцид може поновити.