Логор Даница је први концентрациони логор клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Сем овог казамата смрти, режим Анте Павелића је имао још најмање педесетак других логора где су утамничени Срби, Јевреји и Роми.
Смјештен је 3 км од Копривнице уз цесту и пругу Копривница - Дрње на простору и у објектима фабрикe хемијских производа „Даница“. Зато је и добио име Даница.
Овај хрватско-усташки логор је основан 15. априла 1941. и постојао је до 1. септембра 1942. године.
Према доступним подацима у логору „Даница“ налазило се 3.358 логораша, за које су утврђени лични подаци, а процењује се да је кроз овај логор прошло 5.000 Срба и Јевреја.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Прва већа група стигла је у логор „Даницу“ 29. априла 1941. и то 506 похапшених Срба са котара Грубишно Поље, Загреба, Пакраца, и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места.
Њихово хапшење извршено је по наредби усташког злочинца Еугена Диде Кватеника, главног равнатеља за ред и сигурност НДХ, 26. и 27. априла 1941. уз помоћ 110 жандара и усташа пристиглих из Загреба, а под оптужбом да су „ћетници“ и да „припремају Ђурђевдански устанак“ против НДХ. Заточени Грубишнопољци су 30. јуна 1041. марвеним „Г“ вагонима транспортовани у комплекс усташких концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг.
ДОВОЂЕЊЕ ЗАТВОРЕНИКА
Крајем маја 1941., ухапшена је група јеврејских омладинаца, њих 168 и пребачена у логор „Даницу“, како је писало „на радну службу“. Родитељима је успело спасити свега тројицу из „Данице“, док су преостали остали у логору. Почетком јула 1941. пребачени су сви у логоре Госпић, те у Јадовно, а неколицина и у логор Слана на острву Пагу, одакле их се у Госпић вратило само десетак.
У Госпићу су двојица пуштена, а осморо пребачено преко логора Јастребарско и логора Јасеновац у логор Стару Градишку. Одатле их је седмеро успјело побјећи у септембру 1942. у партизане, гдје су погинула четворица, а крај рата од цијеле групе дочекала су само њих тројица. У овој групи било је неколико чланова СКОЈ-а. Од 18 Јевреја емиграната ухапшених у Загребу и интернираних у логор „Даницу“, само су двојица пуштена.
Кроз логор „Даница“ у Копривници прошао је већи број српских православних свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из „Данице“, са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30. јуна 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићком затвору између 1. и 2. јула 1941. сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.
Према документима први транспорт логораша из „Данице“ за Госпић упућен је 30. јуна 1941. Логораши у својим изјавама из 1942. наводе да су затим упућени транспорти 4., 9., 14., 18., 21. и 24. јула 1941. из логора „Даница“ у Госпић. Транспортовани су готово сви Срби и Јевреји те мањи број Хрвата логораша. Тако је тада, према свједочењу Милана Вуксановића, уз њега као Србина из Црне Горе, „остао у логору у Копривници још осам Срба и око 800 Хрвата“.
Истовремено је Управа сигурности НДХ 8. јула 1941. окружницом подручним полицијским властима наредио да се од свих тзв. „неподобних православних Срба и Жидова“ који се интернирају због интереса јавне сигурности „никога више у концентрациони логор „Даница“ у Копривници“ не шаљу него их треба слати у Госпић. Тако се од тога времена у логор „Даницу“ у начелу престају интернирати Срби и Јевреји, а интернирају се искључиво Хрвати.
Што се тиче броја посланих из логора „Даница“ у друге логоре тај се бој креће од 2.500 до 3.000, а сам Никола Херман, комадант логора, јавно се у јулу 1941. када је био смијењен, у пијаном стању хвалио да је у Лику послао 2.500 - 2.700 Срба. Ако се томе додају Јевреји, Хрвати те остали логораши, бројка од 5.000 може се сматрати као најприхватљивија.
Према истраживањима Диздара, од 3.358 логораша „Данице“ за које је сам прикупио податке, страдало их је 2.862. Од тога у логору Јадовно, Госпићу и логору Слана на острву Пагу страдало их је 2.167, од којих је било 1.950 Срба и 170 Јевреја, док су остали били Хрвати, те неколико Црногораца и припадника других националности.
БРОЈ И НАЦИОНАЛНОСТ ЖРТАВА
Уз 3.095 мушкараца у логору се налазила 221 жена и 42 деце са личним подацима. Према националној припадности највише је било
-
Срба 2.296,
-
Јевреја 600,
-
Хрвата 434,
-
Рома 10,
-
Словенаца 9,
-
Мађара 5,
-
Украјинаца 2,
-
Румун 1,
-
Рус 1.
СПОМЕН ПЛОЧА
Благодарећи управо честитим мајкама и супругама, 486 наших људи из Грубишног Поља код Бјеловара, који су побијени на Јадовну и у логору Слана на острву Пагу, обиљежена је по први пут тек 1957. и каменом обзидана бездана Шаранова јама на Велебиту. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом:
- „На овом мјесту између осталих из наше земље
побијено је по усташким крвницима и 486 жртава
из опћине Грубишно Поље 1941.
Спомен плочу подигло је друштво Напредна жена.
Грубишно Поље 2. VI 1957."
Ова Спомен плоча разбијена је 1971. године, када је у СР Хрватској и западном делу Босне и Херцеговине бујао хрватски проустшаки покрет "Маспок" тј. Хрватско прољеће, након тога обновљена; али опет разбијена почетком 1992. године.
Спомен плоча је обновљена 26. јуна 2010. на иницијативу удружења „Јадовно 1941" из Бања Луке.