Косовска Митровица је био систем концентрационих логора током Другог светског рата у северним деловома Косова и Метохије, који су ушли у састав окупиране (Недићеве) Србије. Управу над затворима где су мучени и убијани Срби имала је намачка команда ГЕСТАПО-а и Служба безбедности нацистичке партије, док су стражу и обезбеђење обављали највећим делом Албанци са КиМ.
Кроз овај систем конц. логора је прошло око 1.000 Срба и Јевреја који су се нашли на удару италијанских и немачких окупационих снага одмах после Априлског рата 1941.
Митровачки затвор је само један у низу казамата који је постојао на тлу косовско-метохијске области. Сем њега, логори су били у: Приштини, Ђаковици, Урошевцу, Пећи, Гњилану и др. Али према изјавама преживелих сведока послератним властима, логор у Митровици је био најгори.
Током 1941-1944 на четири локације су постојали казамати: подрум управне зграде Рудника 'Трепча', зграда Градске полиције, Окружни затвор, Звечански затвор.
Услови у којима су се налазили логораши били су застрашући и нехигијенски. Затвореници нису имали ни лекарску негу, нити редовне оброке. Ако нису убијени у масовним стрељањима, онда су умирали од глади или пак хладноће.
Албанске пронацистичке снаге је на КиМ подржавао полиитчар Џафер Дева, који је био германофил и доушник ГЕСТАПО-а.
Након Другог светског рата, комунистички режим никада није направио споменик жртвама у логорима у самој Митровици, већ је то урађено за јунаке НОБ-а.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Ујутро 6. априла 1941. пешадијске, оклопно-механизоване јединице Вермархта уз помоћ авијације Луфтвафеа покреће копнену инвазију из правца Румуније, Бугарске и Аустрије, а три дана касније придружује им се италијанска фашистичка војска, Хортијевци из Мађарске и оружане снаге Краљевине Албаније. За свега десетак дана агресије отпор је брзо сломљен и Југославија је раскомадана, а њена територија је подељена међу Хитлеровим сателитима.
Највећи део Косова и Метохије је ушао у састав ткз. Велике Албаније, као и делови Јужне Србије и нешто мање Црне Горе. Само најсевернији делови Космета, око Митровице су ушли у састав окупиране Србије, где су Владу генерала Милана Недића надзирали Гестапо и Абвер.
Тај део Космета што је припао Албанцима је спадао под италијанску окупациону зону на Балкану.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Град Митровица са околином је имала веома важан стратешки, енергетски и саобраћајни положај у Ибарској клисури. Прво што је у близини постојао рудник Трепча, друго што је ту пролазила железничка пруга од Краљева ка Приштини, а рачвало се и према Црној Гори и Сарајеву.
Немци су из Трепчанског рудника вадили цинк и олово, што је одржавало њихову ратну машинерију, тако да је начелник немачког Управе др Харолд Тунер захтевао појачани надзор.
Иначе у Митровици се налазило и окружно седиште Крајскоманде, Комесаријата Абвера (војне обавештајне службе) и ГЕСТАПО-а и полицијска станица Фелд-жандармерије.
Немци су у митровачком крају организовали и Албанце које су окупили у албанску жандармерију још почетком лета 1941. У те наоружане одреде примали су без посебне селекције: беспосличаре, коцкаре, алкохоличаре, пробисвете, криминалце и сл. За полицијске послове користили су Вулнетаре (алб. добровољци).
Сем у Митровици, логори су формирани у Гњилану, Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици и другим местима.
Првобитно је ту формиран један заробљенички - пролазни логор, одакле су Србе и Јевреје транспортовали у Немачку.
Већ у мају 1941. године у Митровици за градоначелника је постављен Џафер Дева, албански политичар који је био германофил и одани слуга Трећег Рајха, слепо верујући у остварење њиховоих идеја. Он је убедио Немце да ће им Албанци помоћи и да ће моћи да скупи војника у рангу једне дивизије. О свему што се дешавало у митровачким затворима, али и широм Косова и Метохије Дева је био одлично упознат.
Пред крај рата Џафер Дева је напустио Балкан преко Аустрије, Италије и Сирије... те се домогао САД, где је постао сарадник америчке обавештајне службе (ЦИА), што је касније обелодањено. Тамо је уживао велики углед и био професор у Сан Франциску.
АДМИНИСТРАЦИЈА И ФУНКЦИОНИСАЊЕ
Врло брзо Немци су направили систем логора на четири локације:
- Рудник "Трепча, у подруму управне зграде
- Затвор у Звечану, уз један помоћни у селу Ваганица
- Окружни затвор у Митровици
- Зграда градске Полиције
Немачки обавештајци су тражили од наоружаних Албанаца да се хапсе свако ко је био сумњив или потенцијално могао да организује покрет отпора. Првобитно су киднаповали рударе, а касније и пољопривреднике из околине.
Масовних стрељања у логорима је било више, али 3. јуна 1943. је убијено 37-оро Срба само у Окружном затвору. Извршиоци убистава били су Албанци, а надзирали су Немци. Само четири дана касније поново је било нових стрељања, када је 27-оро Срба убијено.
Према наводима каснијих сведока, око 285 људи је убијено само у Окружном затвору током Другог светског рата.
Извештај Крајскоманде који је поднет претпостављенима за систем конц. логора у Митровици за период април - децембар 1941. године гласи овако:
- „Садашњи затвор у Митровици, који потиче још од турских времена налази се у центру града на албанској пијаци. То је једна запарложена и склона паду зграда од храстовог дрвета. Мали прозори су обезбеђени врло слабим решеткама. Стање у затвору је лоше. Без да су прибављени икакви докази тврди се да албански службеници у затвору поступају са затвореницима врло садистички.
У продужетку касарнске зграде после окупације од стране немачких јединица изграђен је нови затвор којим данас управља Крајскоманда, војна полиција и цивилна власт“.
Почетком 1942. у Мировици се прави нова затворска зграда у кругу некадашње касарне XII артиљеријског пука Војске Краљевине Југославије. Иако је овде био капацитет до 60 затвореника, већ 1943. године ту је држано три до четири пута више.
У самим логорима није било јасно утврђених правила, већ је све зависило од расположења управника који је био господар живота и смрти. Управници логора су били Албанци, али су имали надзоре од немачких служби. Све што је опљачкано од логораша, управници су присвајали себи и делили својим поверљивим сарадницима.
Исхрана затвореника је била више него слаба. Лекарска нега готово да није постојала. Било је затвореника који су умирал од глади, хладноће или болести. Контакти са породицом и спољним светом су били забрањени.
Затвореници из косовско-митровачког краја су упућивани у београдски логор Бањица, а одатле у немачке логоре у Норвешкој (Операција Викинг), да тамо граде друмске и железничке путеве на опасним теренима. Мада је било случајева да су довођени из Земуна (Сајмиште) и Драча, када је понестало радне снаге.
У самим затворима логораши су тучени на више начина: ударање у главу, ребра, по табанима, завртане су им руке, чупани су за косу... Саслушања су обављана често ноћу и то од гестаповог официра Шеенфајна.
Џафер Дева у друштву СС официра
У рововима који су били ископани пред и током Априлског рата су бацани лешеви логораша, који су постали масовне гробнице.
Групе затвореника
- прва група - жандарми кои су осуђени због дисциплинске казне
- друга група - шпекуланти, лопови, црноберзијанци... они су врбовани као доушници
- трећа група - убице и већи шпекуланти
- четврта група - таоци
- пета група - припадници покрета отпора
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Све време Другог светског рата логори у Кос. Митровици су несметано радили, до септембра 1944. године. Највећи логор, Окружни затвор је претрпео у лето 1944. године бомбардовање од стране америчких и енглеских авиона... па је тада добрим делом и разорен.
Током три и по ратне године у систему конц. логора у Митровици је утамничено преко 1.000 Срба, Јевреја и Рома. Преживелих 25 Јевреја којих је пре Другог светског рата било 130 у Митровици, отишли су на Блиски Исток, у новоформирану државу Израел.
У јесен 1944. године су дивизије Црвене армије помогле југославенским партизанима да у Поморављу остваре предност у односу на Југославенску Војску у Отаџбини. Уследило је чишћење свих заосталих фашистичких одреда и немачких дивизија које су се повлачили ка матици. Немци су видевши шта се дешава на брзину уништавали све могуће доказе и преостале затворенике стрељали.
Врховна команда ПОЈ је издала наређење крајем децембра 1944. да се Космет стави под војну управу и очисти од наоружаних банди вулнетара балиста. За ту сврху је послала 40.000 војника, под заповедништвом генерала Петра Брајовића команданта XVI корпуса. Наредних месеци су уследили жестоки окршаји са јединицама ткз. Бали Комбетара које су десетковане и поражене, те протеране преко Проклетија.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Више од 15 година након завршетка Другог светског рата Албанци су у матици били релативно мирни. Међутим, тамо су добили подршку од свог комунистичког вође Енвера Хоџе који их је прихватио јер је у њима видео шансу да обнови рад ткз. Призренске лиге. Албански добровољци су шездесетих и седамдесетих година масовно слати неприступачним путевима на територију Југославије (Србија, Црна Гора и Македонија) где су изазивали нереде и провоцирали сукобе са Полицијом и Војском. Такође, вршили су шверц дроге и оружја.
Брозов режим је тек 1973. године подигао Споменик рударима и јунацима НОР из Другог светског рата, односно Србима и Албанцима који су се на КиМ борили за остваривање тековина НОБ. Аутор споменика је архитекта Богдан Богдановић, иначе професор на Београдском универзитету.
Раних осамдесетих година дошло је до побуне широких размера на КиМ, што су Албанци назвали Косовско пролеће (Бубашваба револуција). Тада 1981. је постојала реална опасност од насилног одвајања јужне србске покрајине и припајања Албанској Републици. Иако је устанак сломљен, албански екстремисти су наставили са својим дивљањем и иредентизмом.
У другој половини деведесетих година 20. века Албанци су добили подршку ЕУ и НАТО пакта, где су САД, Немачка, Италија и Велика Британија помогле њихов сепаратизам. Дошло је до агресије и бомбардовања Србије 78 дана, са катастрофалним последицама. Средином јуна 1999. године КиМ су преузеле међународне снаге УН у оквиру мисије УНМИК и КФОР. Са њима су се вратили и албански екстремисти који су били пред расулом. Они нису могли да уђу у северне делове Косовске Митровице, односно преко моста на Ибру који је постао нека врста границе. Код Срба је настала неформална и самоорганизована група "Чувари моста".
Наредних деценија управо је ту на мосту често долазило до физичких окршаја, па и пуцњаве између Албанаца и Срба. Албанци све време заправо имају подршку Европске уније и САД који желе да од Србије направе своју колонију, а Србе униште.