Мостар је имао систем концентрационих логора на свом подручју почетком деведесетих година 20. стољећа, када је разбијана Југославија и вођени ратови на тлу исте.
Град Мостар се налази у долини ријеке Неретве, а између двије планине: Вележ и Прењ.
За вријеме рата у Босни и Херцеговини 1992-1995 хрватско-муслимански екстремисти су спроводили одлуке својих главjешина из Загреба и Сарајева, што је значило да се Срби морају физички елиминисати са подручја не само града Мостара и долине Неретве, већ и читаве БиХ. У томе су добијали подршку, како војну, тако и сваку другу врсту помоћи. Поготово што је регуларна Војска Републике Хрватске долазила у Херцеговину са геноцидним плановима према србском становништву.
Иначе, према попису становника у прољеће 1991. године Мостар је имао 33% становника србске националности. Они су вјеровали у заједнички живот свих грађана, али су екстремисти у њима видјели непријатеље и зато их прогонили.
На челу удруженог злочиначког подухвата у Мостару су били: Јадранко Топић и Дамјан Влашић испред Хрватске Демократске Заједнице и Сафет Оручевић испред Странке Демократске Акције. Они су под својом командом имали наоружане одреде (заповједник Петар Зеленика) који су вршили нелегалне претресе странова, пљачку, пребијања, силовања, масовна убиства, уништавање имовине и култрурно-историјске баштине.
Сем тога, колико је познато имали су најмање 17 логора у којима је било смјештено више хиљада Срба, не само са подручја Мостара, већ и широм Херцеговине. У овим казаматима и хрватски и муслимански паравојници су вршили свирепа иживљавања и мучења невиних цивила, или пак припадника ЈНА тј. ВРС на крајње монструозне начине.
Логори у Мостару су постојали све до краја рата односно јесени 1995. године, када је након Дејтонског мировног уговора међународна заједница наредила њихово затварање, односно пуштање свих утамничених Срба.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
ОСНИВАЊЕ
Град Мостар се налази у долини ријеке Неретве, а између двије планине: Вележ и Прењ. Сем тога има и три пољане: Бијело Поље, Бишће Поље и Мостарско Поље. Осим планина Мостар има и неколицину брда и мањих ријечица. Управо овакве географске одлике дају умјерено-средоземну климу, са дугим сушним љетима.
Крајем 1991. године у Грудама, на западу Херцеговине проглашена је Херцег-Босна, хрватска парадржава на тлу БиХ. Ово је урађено, јер је Загреб хтио остварење свог давнашњег сна да читава БиХ се присаједини Хрватској, односно да се обнови клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска. Већ тада је увелико трајало илегално наоружавање и стварање паравојних формација.
У прољеће 1992. године у Мостару су већ почеле да круже наоружане банде које су носиле униформе: Зелених Беретки, Патриотске Лиге, Хрватске Одбрамбене Снаге и Хрватско Вијеће Одбране. Њихова улога је била застрашивање Срба и присвајање њихове имовине.
Знајући да неће сви Срби отићи, нити да ће оставити своју имовину, хрватско-муслимански екстремисти су почели у мају 1992. да узимају таоце и стварају конц. логоре. Ово је рађено супротно Женевским конвенцијама о рату.
У љето 1993. године дошло је до избијања оружаног сукоба Хрвата и муслимана у БиХ. Тамо гдје су Хрвати имали премућство, као нпр. Мостар, муслимани су хапшени и постали су таоци. Овакво стање је потрајало скоро годину дана, све док под притиском Американаца није потписан Вашингтонски споразум 18. марта 1994. године.
ЛОКАЦИЈЕ
Мјеста гдје су Срби утамничени било је више:
- Бивша војна амбуланта, под контролом ХОС, управник Иван Зеленика.
- Окружни затвор у Шантићевој улици бр. 27, под контролом ХВО.
- Зграда факултета (Машински, Правни и Економски), под контролом војне полиције ХВО.
- Зграда мјесне заједнице 4. јул.
- Хотел "Бристол" у подрумима.
- Приватна кућа у улици Младена Билорде.
- Бивша касарна "Сјеверни логор".
- Хелиодром у бившој војној гимназији на Родочу.
- Фабрика "Ђуро Салај" на Врапчићима, под контролом Зелених Беретки.
- Фабика "Златко Вуковић", у Подвележу.
- Приватна кућа" у Подвележу.
- Село Кочине, логор муслиманске ткз. Армије БиХ.
- Приватна кућа у насељу Цим.
- Школа у селу Потоци.
- Приватне куће у селу Војно.
- Школа у селу Буна.
- Приватна кућа у селу Буна, од браће Гагро.
РАД И ФУНКЦИОНИСАЊЕ
Сви логори на подручју Мостара су имали крајње нехумане и нехгијенске услове. Логораши су обично спавали на бетону, а ћебади је било врло мало и никада нису опрана. Топле воде готово да није било, а такође ни медицинске заштите (његе).
Физичка малтретирања и пребијања су била свакодневница, док су се језиви крици жртава чули и ван зидина логора. Логорашима су ломљена ребра, нос, ноге, карлица, руке, шаке, прсти... при чему су они пребијани кундацима, дрвеним палицама, металним штанглама, ланцима и сл.
Паљена им је кожа, односно излагана отвореном пламену, прикључивани су на индукторски телефон, а такође су бивали бацани са висине на под. Затвореници су морали да траже дозволу стражара да иду у тоалет.
Мучитељи су уживали и наслађивали се мукама невиних људи. Ово су радили испуштајући звукове задовољства, правећи гримасе и сл.
Оброци у логорима су били више него сиромашни, често недовољни за дневне потребе. Владала је велика глад, а понекад и жеђ на врућинама, што је стварало паклене услове у ћелијама које су обично биле мале, односно пренатрпане са затвореницима.
У логоре су довођене и жене и дјевојчице које су силоване по више пута. Дешавало се да силоватељи то раде пред члановима њихових породица (очеви, браћа, дјевери, рођаци...). Сексуална иживљавања припадника хрватских и муслиманских снага су била често добра "забава" за умоболне ликове који су то радили и трезни и пијани, а неријетко су доносили порнографске часописе како би имитирали те насликане позе.
Такође, жене су морале често пред зликовцима да изводе стриптиз (скидање одјеће), како би их "заводиле" у чему су стражари у логорима уживали и приређивали таква бизарна дешавања, обично ноћу.
Жртве су такође извођене на врело сунце током љетњих мјесеци, како би имали опекотине 3. и 4. степена. По ранама би им сипали сирће или соли, да им буде још теже и болније.
Повремено би у ове казамате долазиле ТВ екипе, углавном из Хрватске, али и западних земаља. Затвореници би били тјерани под пријетњом смрћу да морају говорити лажи, како су им услови у логору добри, да су утамничени јер су радили криминалне радње и сл. Ово је била редовна пракса и ван мостарских казамата.
ИМЕНА ЗЛИКОВАЦА
Само нека од имена стражара који су учестовали у томе су: Зијо Тојага, Славко Големац, Неџад Тињак зв. Жути, Станко Шкобић, Јуре Кодрић, Дражен Ловрић, Дарио Сушац, Нухан Шикало, Дарио Михаљ, Томислав Анчић, Маринко Шуњић, Харис Фазлагић, Виктор Ћорић...итд.
Хосовци у Мостару 1992.
ИМЕНА ЖРТАВА
Листа убијених и мучених је подугачка, ово су само нека имена:
- Слободан Иванишевић, убијен августа 1992. на Бијелом Бријегу.
- Душан Вуковић, убијен јуна 1992. у Хумлишанима, у свом аутомобилу марке "Опел".
- Славко Вуковић, убијен јуна 1992. у Хумлишанима.
- Велимир Бојанић.
- Милан Бојанић.
- Жарко Вукосав, власник кафића "Дигин".
- Томислав Брботић и његова супруга, ухапшени у јуну 1992.
- Душан Зуровац, припадник резервног састава ЈНА. Провео три мјесеца у логору, а онда размјењен у Сарајеву.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
У савезној америчкој држави Охајо, потписан је Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године. Тада је објављено да сва оружана дејства престају и да је БиХ подијељена на два дијела: Србску Републику (49%) и Федерацију (51%). Интервенцијом међународне заједнице сви логори на тлу БиХ су морали бити затворени, а логораши пуштени на слободу.
Тако су и хрватско-муслиманске снаге морале да учине. С тим да су они доста отезали за извршење ове одлуке, јер су знали да ће преживјели свједочити пред истражним органима.
Иначе, добар дио србских логораша, како у Мостару, тако и осталим градовима Федерације БиХ је добијао визе за далеке иностране земље. Ово је плански учињено, како би се на лак начин одстранили свједоци ужаса и најстрашнијих ствари у логорима.
Блаж Краљевић испред шаба ХОС
Постоји и податак да је преко 30.000 Срба су присилно напустили своја огњишта у Мостару почетком деведедесетиг година 20. вијека. Ово је алармантан податак који међународну заједницу никада није занимао.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Мостар је остао дио Федерације, гдје се врло мали број прогнаника вратио у своје домове. Друштвено-социјална клима је била врло тешка, а правно-бирократски систем тако направљен да се повратак отежа.
Тек 2008. године је од Епархије захумско-херцеговачке покренута обнова саборног храма Св. Тројице који је јуна 1992. прво запаљен, а касније и срушен од хрватских паравојника. Такође 2004. је покренута обнова Старог моста који је један од симбола града.
ОПТУЖБЕ И СУЂЕЊА
Државни суд БиХ је 14. априла 2015. године осудио чеворо припадника ХОС-а за ратне злочине који су почетком деведесетих почињени над Србима. То су сљедеће особе:
- Иван Зеленика, на 6 година затвора.
- Иван Медић на 7 година.
- Марина Грубишић-Фејзић, на пет година.
- Едиб Буљбашић на шест година.
Онио су проглашени кривима да су учествовали у систематском нападу на Србе цивиле у Мостару и Чапљини, гдје су пребијани, сексуално злостављани, мучени и одвођени на тешке физичке послове.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О мостарским логорима до данас није снимљен ниједан документарни филм.
Постоји неколико књига које су написали и објавили преживјели логораши, а међу њима и Душан Зуровац "Записи из мостарске тамнице" (Београд, 1996.).
Преживјели логораши из Мостара, поготову жене, тешко се одлучју да своја сјећања пренесу на папир или казују у камеру. Очигледно је присутан страх или пак срамота од околине у којој живе. Тако се ствара лош однос према жртвама које не схватају баш чињенице да ако се зло заборави, може и да се понови.