Ракитије је био некадашње мучилиште хрватских паравојних снага почетком деведесетих година 20. вијека, када је разбијана социјалистичка Југославија и вођени ратови на тлу исте. Заправо, Ракитије је био дио система концентрационих логора у Загребу.
Овај казамат за брутална мучења и психо-физичко малтретирање је постојао у љето и јесен 1991. године у просторијама тадашњег центра МУП СР Хрватске за обуку специјалних јединица Полиције. Ту су довођени заробљени војници Југославенске Народне Армије на редовном одслужењу војног рока, који су сурово мучени и батинани, а често се дешавало и да буду убијени.
Деценијама се о овом логору није знало, све док није 2022. године подигнута оптужница у Београду против једног припадника ткз. Зенги за ратни злочин, који је одговоран за убиство неколико војника ЈНА.
Република Хрватска посљедњих година упорно пориче постојање овог логора, као и већину истих на својој територији, јер жели да сакрије умјешаност у удружени злочиначки подухват на чијем челу је стајао предсједник Фрањо Туђман.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
ОСНИВАЊЕ
У западним дијеловима Града Загреба, у насељу Ракитије постојао је Центар за обуку полицијских полазника при Републичком Министарству унутрашњих послова (МУП). Ту су држани курсеви за посебне полицијске јединице и вршена је селекција за потребе МУП.
Како су у прољеће 1990. године Фрањо Туђман и његова партија Хрватска Демократска Заједница преузели власт у СР Хрватској, то су из свих државних институција истјерани нехрватски и пројугославенски кадрови. Међу првима је очишћена Полиција, неки су послати у пензију, а други су једноставно добили отказ уз образложење да су недовољно добри за обављање тих послова.
С друге стране у резервни састав МУП су примане особе недовољно квалификоване и психолошки дисбалансиране, али политички и национално подобне, спремне да извршавају све што врхушка ХДЗ тражи од њих.
У новембру 1990. године у Ракитију се формира 1. гардијска бригада "Тигрови", која је била директно под командом министра Јосипа Бољковца, односно Владе. У овом центру су настављене обуке и број припадника се само увећавао.
Почетком септембра 1991. отпочео је свеопшти напад хрватских паравојних снага и специјалне полиције на касарне Југославенске Народне Армије. Био је то почетак насилног отцијепљења СР Хрватске од СФРЈ.
Казнена експедиција: Тигрови
У ЈНА је постојало 'хрватско крило', односно официри хрватске националности који су погазили заклетву, дезертирали из матичне војске (око 3.500) и прешли на страну ткз. Збора Народне Гарде. Они су донели мноштво планова, шема и других важних докумената (војних тајни) у ЗНГ. Често се дешавало да пошто касарне ЈНА буду опкољене, направе живи штит од породица (жена и дјеце) официра како би лакше дошли до 'плијена'.
Како се није знало шта урадити са толиким бројем заробљених војника, тако је у Ракитију направљен логор у којима су први логораши постали управо војници ЈНА који су служили редовни војни рок у Загребу и околини.
Иначе, када је дошло до заробљавања војника и официра, ткз. Зенге су вршиле селекцију, гдје су Хрвате, муслимане, Албанце и Словенце пуштали одмах на слободу, док су Србе утамничили.
ФУНКЦИОНИСАЊЕ
Логор у Ракитијама је био сличан осталим казаматима који су хрватски паравојници држали под својом контролом.
Услови не само да су били лоши, већ крајње нехумани и морбидни. Љекарска њега није ни постојала, односно нико од медицинских радника није ни долазио.
Затворске ћелије су биле мале од неколико квадрата у којима је било смјештено по десетак логораша. Није било кревета ни ћебади. Затвореници су спавали на бетону. Такође није била дозвољена слободна употреба тоалета, као ни купатила.
Батине и премлаћивања су била дио свакодневнице, док су заробљени југославенски војници (младићи од 19-21 године старости) морали да трпе свакавка понижавања и психичка малтретирања. Ово није рађено само дању, већ и у касним ноћним сатима. Жртве су пребијане ногама, дрвеним палицама, металним штанглама, везивани су жицом, вођени на лажна стријељања... било је преко 50 начина мучења, ништа мање него у усташким казаматима током Другог свјестког рата.
Посебна иживљавања су била, када су мучитељи чули да је неки њихов колега погинуо у сукобу са Србима или ЈНА... да су до изражаја долазили најнижи људски пориви и амплитуда лудила је достизала максимални ниво. Крв је прштила на све стране, док су зликовци урлали борбене покличе.
Више преживјелих заробљеника касније је навело име Бранка Тунића као највећег садисту који је просто уживао у мучењу. Он је Албанац по националности, рођен у околини Витине на Косову и Метохији, али се прикључио Зенгама почетком 1991. Иначе њему је право име Бећир Бериша, али је име променио и узео хрватско држављанство.
ЛИСТА ЖРТАВА
У Ракитијском логору је утамничено око 150 припадника ЈНА, а убијено најмање 20 југославенских војника:
ЗАТВАРАЊЕ
Почетком 1992. године логор Ракитије је престао са "радом", тачније, затворен је, при чему су посљедњи затвореници већином пуштени кућама тј. послати аутобусом за Београд или су пребачени у друге логоре на територији Загреба (Велесајам, Керестинац, Селска улица...) којих је било двадесетак.
Цијели државни и војно-полицијски врх је био упознат са страхотама Ракитијског логора, али нико није ништа учинио да се то зло заустави.
Иначе, ниједна делегација Међународног Црвеног крста није посјетила овај логор. Није им био дозвољен приступ. Заправо, сама међународна заједница је током 1990-их година била њеми свједок зла који се дешавао на јужнославенском простору и саучесник сепаратистичких снага.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Скоро три деценије се није знало за постојање Ракитијског логора, јер су хрватски медији и власт то представљали као искључиво наставно-школски центар за потребе МУП РХ. Тачније, ниједан логор на тлу Хрватске није достојно обиљежен, па ни овај, нити је икада дозвољено породицама жртава на мјесту страдања да се одслужи парастос, помени и други вјерски обреди. Никада није стављена никаква табла или било какав знак да је ту 1991-1992 године постојао казамат за мучење ратних заробљеника.
Туђманов режим је још 1992. године донео контраверзан Закон о опросту по коме ниједан припадник хрватских оружаних снага не може бити окривљен тј. осуђен за ратни злочин. Све наредне власти након 2000. године су наставиле са оваквом праксом, а десило се и то да је Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије 2011. године доставило у Загреб листу хрватских држављана који су осуђени за најтежа кривична дјела: злочине против човјечности, али је Влада РХ то прогласила неважећим.
Тек средином 2022. године београдско оделење Тужилаштва за ратне злочине је подигло оптужницу против Бранка Тунића, Албанца хрватског држављанства који је био припадник ЗНГ и лично убио 14 припадника, младих војника ЈНА. Једна од његових жртава је Марко Утржан из Кикинде, стар 20 година.
ЗАКЉУЧАК
Ракитијски логор је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе орбушио током деведесетих година 20. стољећа на простору авнојевске Хрватске.
Циљ Фрање Туђмана и његових сарадника из ХДЗ је био да се елиминише не само Југославенска Народна Армија, као стуб постојања Југославије, него и да се број Срба сведе на статистичку грешку, а њихова имовина конфискује тј. присвоји. У свему томе Туђман је имао подршку Европске заједнице и НАТО пакта, а посебно што му је одговарала инертност Генералштаба ЈНА и пасивност политичког руководства у Београду.
С обзиром да су Срби у западној хемисфери означени као једини кривци за растурање југославенске федерације и ратова на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од злочинаца одговарати за своја монструозна злодјела, као што је и овај казамат у систему загребачких концентрационих логора.