Туђе вас занима, а своје не волите и не познајете - www.zlocininadsrbima.com

22. август 2016.


Туђе вас занима, а своје не волите и не познајете


Завршише још једне Олимпијске игре, које су одржане у Бразилу, тачније Рио де Женеиру, јужноамеричкој метрополи на Атлантику. Одавно сам престао то да гледам те масонске сплачине. Задњи пут сам то гледао чини ми се у Индијанаполису 1996. године... Престао сам, не зато што имам мањак патриотизма или зато што не волим спорт... напротив, патриотизма имам и превише, могу лекције да држим о томе, а спорт обожавам. Једина разлика између мене и оних у "Рију" је што не узимам никакве допинг или енергетске супстанце, не играм са новац, за неки уговор и не играм на резултат и сл.

У Србији, али и околним земљама где живе, или боље речено животаре Срби, где већина људи крпи крај са крајем, немају да дају својој деци ни за хлеб, парче меса, прокишњава им кућа, о неком луксузу и да не причам... Ипак, добар Србаља је помно пратио те Олимпијске игре, поготово када су је кренуло освајање медаља: Давор Штефанек, Ивана Шпановић, Тијана Богдановић, ватерполисти, кошаркаши, одбојкашице... Иначе, све и један медиј у Србији је до детаља испратио шта се дешава на ОИ у Бразилу... чак шта више, смарали су и са стварима из приватног живота тих спортиста...

Оно што је мени трагично сем тог буљења у ТВ екран јесте што већина гледалаца нема појма чак ни која су правила у том спорту, већ само диносауруски урла поред екрана: "Србија... Србија бре... Србија до Рија!". И онда рецимо у неком финалу наши спортисти изгубе?! Ух, која трагедија... Која туга и јад се десио ономад, када им је понос нације Новак Ђоковић, тенисер бр. 1 испао одмах на почетку... само што није проглашен Дан жалости. А тек весеље у пола ноћи када су ватерполисти победили репрезентацију Хрватске... их, пуцњава и галама, до зоре...

Једина светла тачка тог учешћа наших олимпијаца, јесте што је ватерполиста Андрија Прлаиновић, отворио човек душу, те искрено рекао какво је стање у купском ватерполу... стечај за све клубове! Одмах се дигла џева, па сви хоће да га прогласе лудим, многи репрезентативци се чак и ограђују од њега?! Просто је безобразно како му је новинар РТС-а упадао у реч када је почео да објашњава ситуацију колико је трагична...

 

Наша убога сиротиња поред малих екрана никако да схвати да Олимпијске игре, Светско и Европско првенство, Лига Шампиона, односно професионални спорт служи за замајавање народа, за прање новца, и то криминалног, за тровање самих спортиста, за политичке намештаљке и уцене. Да ниједно од тих великих такмичења нема истинско и поштено надметање, без обзира што званичници и промотери тврде другачије.

 

Како је давно то Љубодраг Дуци Симоновић, кошаркашка легенда и доктор правних наука објаснио у својим књигама, да су велики стадиони са трибинама почели да се граде у Енглеској крајем 19. столећа... Зашто баш тада? Зато што су се тамо радници успели изборити за осам сати рада дневно... касније и за слободну суботу, односно постојање викенда. Како другачије и једноставније радницима скренуи пажњу да не мисле о промени друштвено-економског поретка, ако им не бациш "удицу", а удица је лопт(иц)а.

Сем тога, стадиони, клубови, играчи... већ седам деценија су део велике машинерије за "прање" новца, тј. увођење нелегално стеченог новца од дроге, проституције, шверца и др. у легалан промет.

Скоро пет деценија је јавна тајна да сви ти играчи "на високом нивоу" пију одређене енергетске супстанце (звали то допинг или не, свеједно је), јер сам таленат и рад нису довољни... поготово ако је газда клуба уложио велике паре. Морају паре да се врате. Играч кога та машинерија самеље, бива шутнут из тима, долази други, јер хтео то неко или не, да призна, они су само потрошна роба.

Колико пута се дешавало да управо на тим спортским теренима политика меша своје прсте? Милион пута. Није довољан овај чланак, није довољна ни једна књига, чак ни један велики портал који би све то описао.

Парадокс је у томе што веома мали број Срба прати домаћу радиност, етно манифестације и домаће спортове. Мене живо занима колико од тих поштовалаца и гледалаца Олимпијских игара истински поштује своју традицију... традицију народа из кога потичу. Не морају да воле гусле, али морају да их поштују. Не морају бити грмаљи да би учествовали у надметању навлачење конопца, нити да баце камена са рамена 30 метара. Али зашто је то мање занимљиво од професионалног спорта? Ретко који медиј напише нешто о националним спортовима, па је то разлог да се не прати, је ли? Колико таквих "србенди" зна неку ојкачу, гангу...? Колико њих је икада чуло фрулу? Када су отишли на неки етно концерт? Парада пијанства и кича у Гучи се не рачунају.

Туга, јад и чемер.

Србија нису Олимпијске игре, није Србија у Делта ситију или београдској Кнез Михаиловој, нити новосадска Змај Јовина улица... Србија је на Рајцу, Фрушкој Гори, Јастребцу, Газиместану, Струганику, Сребрном језеру, Грачаници... то је Србија, мили моји!

 

Непријатељ нас није покорио оружјем већ речима, музиком, писмом, културом.

 

Када би само петина тих поштовалаца Олимпијских игара обратила пажњу на свој етнос и заборавила на те масонске параде, где би нам био крај?

 

 

Томислав Ковач
23.8.2016.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1765  пута
Број гласова: 15





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 437 прегледа и 20 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 848 прегледа и 35 гласова.

Аутошовинизам: Прича из Вуковара
Објављено: 28. novembar 2019.     Има 981 прегледа и 55 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 1099 прегледа и 28 гласова.

Револуција и рат који су изменили свет: Сто година правих лажи
Објављено: 8. novembar 2017.     Има 1210 прегледа и 32 гласова.





















Skip Navigation Links