У среду 23. јула 2014. године ће се навршити тачно 15 година од страдања српских жетелаца у Старом Грацку, на Космету, који су убијени од припадника албанских терориста односно тзв. Ослободилачке Војске Косова. Српски жетеоци су мучки убијени док су отишли у поље да пожању још неколико квадрата њиве која је родила жито. Жито које су требали да самељу и направе брашно. А од брашна хлеб, хлеб са којим би нахранили своје најмилије, своју децу и унуке. Уместо жита, брашна и хлеба, пала је крв, пале су сузе, сузе и данас теку. Српска крв опет на Косову и Метохији. Зато ничу црвени божури.
Толико јада, очаја и безнађа у једном дану, у једном злочину које крвници направише невином народу у српском селу Старо Грацко, крај Липљана у централном делу јужне српске покрајине Косово и Метохија скоро и да се не памти. Овакве страшне приче и дешавања ни амерички филмски редитељи не би режирали.
Жетеоци у Старом Грацку су преживели сукобе и рат између албански терориста и српских снага безбедности 1997-1999. Преживели су и агресију и бомбардовање НАТО авиона пролећа 1999. године. После Кумановског споразума и повлачења српске полиције, Војске Савезне Републике Југославије, администрације Србије и СРЈ, мештани Старог Грацка су остали на Космету, на својој земљи, на очевини, дедовини... земљи где српски народ вековима обитава, постоји, ствара и рађа. Нису желели да иду у избеглиштво. Сви знају да је боље остати свој на своме са малим парчетом хлеба, него са погачом у туђој кући или колективном смештају.
Одласком српске администрације и војске, дошли су европски и амерички званичници и НАТО војска, преобучена у КФОР одела. Обећавали су мир, сигурност, благостање и помирење. Нажалост, поверовали су само наивни. Срби који су остали на Космету, морали су да се држе једни уз друге, јер Албанци поред бројчане и техничке надмоћи имали су и помоћ и заштиту УМНИК-а и КФОР-а. Одмах, већ од 10. јуна 1999. почели су да пљачкају, пале, убијају и руше по целом Косову и Метохији. Све то пред очима оних који су ту послати да то спрече.
23. јула 1999. године мештани Старог Грацка су се договорили да морају пожењти жито, да би могли да спремно дочекају зиму. Боље да једу свој хлеб, него туђу конзерву. Узели су пољопривредне машине и цели дан су радили у пољу. Српски жетеоци нису били наоружани. Већ у предвечерије им се приближила једна група наоружаних албанских терориста које су предводили Бег Шаћири и Ајваз Корпузи, сви припадници тзв. ОВК која је уживала велику заштиту УМНИК-а и КФОР-а. Репетирали су аутоматске пушке и почели страховито да пуцају према српским жетеоцима. Већина их је одмах попадала рањена на земљу. Један жетелац је побегао иза трактора, али није му било спаса, јер су га албански злочинци окружили и пуцали док га не убију. Но, то није било џелатима довољно, повадили су ножеве и започео је страшан крвави пир у атару Старог Грацка. Почели су старограчачким жетеоцима да секу удове, уши, иживљавају се. Не би они то тако ни радили да су знали да ће неко да их казни. После обављеног ђаволовог посла су отишли, крвавих руку и мутне савести. Остали мештани који су били у Старом Грацку су чули пуцњаву, али нису смели да изађу у атар, јер су се бојали да албански злочинци вребају из прикрајка и да би поново могли да убијају.
После сат времена од злочина, снаге британског КФОР-а су затвориле све прилазе Старом Грацку и почела је потрага за злочинцима. Мрка капа. Потрага је настављена наредних дана, па су тек 9. августа 1999. похаписили групу од 56 припадника ОВК, заједно са Шаћиријем. Држани су у бази КФОР-а само 12 дана забележили су њихове изјаве (постоји документација о томе, објављивала је то београдска Политика), а онда су их пустили на слободу. Но, није то најцрње. Црно за црним се ниже после овог свирепог злочина. Прво су албански терористи убили свог сународника Албанца из Старог Алаша, који је често ишао у Старо Грацко да ради са Србима. Бојали су се да не би имена злочинаца била јавно откривена. Зато су га убили 26. јула 1999.
Сахрана српских жетелаца обављена је тек након сакупљања лешева српских новомученика. Сахрањени су на месном гробљу, али је гробље одмах после тога спомен плоче су порушене, а гробље минирано од Албанаца: Нису желели да преживелим Србима дају могућност да на достојан начин оплакују своје мртве. У центру села Старо Грацко је код школе подигнута плоча са уклесаним именима српских жетелаца: Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепшић.
УМНИК је годинама спроводио истрагу, али беузспешно. Прво, албанске власти и паравласти нису желеле да помогну ни најмање, јер њима Срби ни живи, ни мртви не требају. А друго, што би се ланац командовања и налогодавања тог злочина водио управо до њих. И овај злочин, баш као и они каснији што су се дешавали Гораждевац 2003. године, Мартовски погром 2004. године, су били јасна порука Србима шта ће им се десити ако остану на Космету. Сви они који су могли нешто да посведоче о том злочину су убијени. Тако да је пре 2 године УМНИК затворио ову истрагу, на општу радост већине албанског становништва.
Можда и најупечатљивија трагедија овог злочина јесте када су рођаци убијених жетелаца у Старом Грацку отишли у Косовску Митровицу, где се још увек налазе институције Републике Србије, да добију потврду о смрти својих најмилијих. Уместо потврде да су убијени у масакру, они су добијали потврду да су им рођаци умрли природном смрћу и то од институција Републике Србије?! Мештани више и не знају коме да иду да се жале. Србија је на Старо Грацко заборавила, баш као и на остала места на Косову и Метохији. Али преко државне телевизије ћете чути другачије. Немојте да вас то превари. Када истина на телевизији није обелодањена о Ђорђу Мартиновићу (1985.) и Данилу Милинчићу (1982.), зашто би то онда радили за 14 српских жетелаца у Старом Грацку.
Пођимо у среду 23. јула 2014. године, ма где се налазили да упалимо 14 свећа за старограчачке мученике. Вечна им слава и покој на души.
Аутор: Томислав Ковач
21.7.2014.