До септембра 1991. године Савета Тодоровић је као самохрана мајка са дванаестогодишњим сином Бојаном живела у Воћину којег је због рата морала да напусти. Иза себе је оставила породичну кућу коју је саградила са покојним супругом. Почетком 1992. године сазнала је да је кућа у самом центру овог насеља у подножју Папука запаљена и девастирана. Пут ју је довео у Вуковар у којем и данас живи, а своју оштећену имовину видела је тек 1998. године. Када је након четири године поново дошла у Воћин, затекла је на празној ливади само темеље од 200 квадрата спратнице. Према речима комшија девастирана кућа је 1999. године срушена багерима.
Решење о уклањању оштећене зграде донела је слатинска испостава Канцеларије за просторно уређење, стамбено-комуналне послове, градитељство и заштиту околине петог јануара 1999. године. У образложењу се наводи да је утврђено како је постојећа стамбена зграда оштећена услед минирања и паљења и да као таква представља опасност за живот и здравље људи. Решење и образложење послани су Савети на адресу куће која треба да се руши и у којој нико није живео. Како није могла да прими ове документе, из простог разлога јер у тој кући није ни живела, грађевински инспектор именовао је привременог заступника, председника стамбене комисије општине Воћин који је у њено име био обавештен о рушењу.

- Кућа не сме да се поруши без одобрења власника, а мени нико није ни јавио да ће ми рушити кућу. Имала сам уредно пријављено боравиште у Вуковару, радила сам у ХЕП-у и могли су лако да ме пронађу јер сам живела на територији Републике Хрватске, међутим они су решење о рушењу грађевине послали на адресу у Воћину на кућу коју су хтели да руше. Именовали су привременог правног заступника који је у моје име потписао решење о рушењу. Кућа је била удаљена од пута и заиста је порушена без икаквог основа и никад нико за то није одговарао, каже Савета Тодоровић.
 

ПРОТИВНО УСТАВУ И ЗАКОНИМА

Она је у наредним годинама подносила разне захтеве за накнаду штете која јој је проузрокована као и захтеве за обнову поступка, али јој је свака тужба редом одбијана. Предмет је 2012. године дошао и до Високог управног суда Републике Хрватске који је одбио Саветину тужбу за обновом поступка из 1999. године. У судском образложењу позива се на Закон о грађењу који је 1999. био на снази, а према којем је грађевински инспектор могао без саслушања власника донети решење о уклањању објекта ако утврди повреду прописа чије извршавање надзире.
Не наводи се на који начин су ти прописи повређени, а грађевински инспектор који је донео овакву одклуку у једном од својих записника са терена наредио је извршење уклањања куће на основу члаанка 58. тада важећег Закона. Ипак, погледамо ли данас тај Закон о грађењу у чланку 58. пише да грађевински инспектор има право и дужност само наредити власнику грађевине да је уклони, ако процени да представља опасност по животе и здравље људи. И сам Устав РХ у члану 48. гарантује право власништва као неотуђиво, али је тадашњим правним процедурама Савети ипак додељен привремени правни заступник, а њено власништво отуђено је багерима.
Према Саветиним сазнањима у то време у Воћину је на овај начин срушено још двадесетак кућа које су биле у власништву особа српске националности, а и она сама сматра да је оштећена највише због своје националне припадности.
- Сматрам да сам оштећена с обзиром на квадратуру и обнову куће. Кућа није била за рушење и да је остала онаква каква је била они би њу морали да обнове, а овако ми је припало свега 45 квадрата. Није мени кућа срушена зато што је била велика, већ је то било по политичкој основи. Ако данас у Вуковару не сме да се сруши ни један зид без одобрења власника, не знам и даље како је мени у Воћину порушена кућа и никоме ништа. Па и Вуковар и Воћин су ваљда Хрватска, пита се Савета.
За детаљнији опис ситуације питали смо и садашњег заменика жупана Вировитичко-подравске жупаније из редова српске заједнице Игора Павковића.
- Цео тај центар односно улице Вуковарска и Трг Госпе Воћинске чиниле су најлепше и највеће куће у месту и припадале су углавном Србима. Током рата многе од њих су девастиране, а недалеко одатле експлодирала је и бензинска пумпа која је проузроковала велике штете. Деведесетих година многе од тих кућа су срушене под фирмом уређења центра. Добра је ствар да су људи којима су куће порушене, добили право на обнову, а доста их се вратило и данас живи овде. Лоше је што су углавном сви добили мање куће па је тако двочлана породица имала право на свега 45 квадрата. Лоше је и то што људи нису имали право на обнову привредних објеката који су срушени заједно са кућама, каже нам Игор Павковић.

САМОХРАНА МАЈКА ПРИПАДНИК ОДМЕТНИЧКИХ БАНДИ

У једном од многобројних поступака које је водила пред домаћим правосуђем био је споран и њен одлазак из Воћина ратне 1991. године. У тужби против општине Воћин, Вировитичко-подравске жупаније и Републике Хрватске и захтеву за накнаду штете на Општинском суду у Слатини 2003. године Савета је навела да је Воћин напустила из „познатих разлога“. У поднеску другооптуженог, односно жупаније, каже се да им „није јасно који су то „познати разлози“ и тражи од тужитељице да се изјасни о разлозима напуштања своје куће. При томе се наводи да је разлог напуштања куће непоштовање правног поретка РХ на подручју тадашње општине Воћин, те одметање од РХ тадашњих одметничких банди у циљу остварења пројекта тзв. Велике Србије. Стога њено напуштање куће сматрамо неоправданим.“
Жупанија дакле у 2003. години сматра да је напуштање куће која је касније запаљена и девастирана неоправдано, а самохрану мајку са малолетним дететом индиректно оптужује за непоштовање правног поретка РХ и припадност некаквим одметничким бандама. Након њеног напуштања Воћина у септембру 1991. године, овај део западне Славоније био је место страшних злочина над цивилним становништвом, најпре хрватскoм, а затим и српскoм.
Савета према Закону о стамбеном збрињавању има право на обнову куће величине 45 квадратних метара. Она се те обнове одрекла како би у замену добила стан на подручју Вуковара. Тренутно живи у кући својих родитеља у Вуковару, који су овде остварили право на обнову куће, захтевајући прелокацију из Секулинаца, села у близини Воћина.
- Иако сам изгубила спорове никада нећу одустати од тражења да ми се надокнади штета. Можда се нешто промени па једном буде могућа нека ратна одштета. Ако то не дочекам ја, можда ће дочекати мој син, завршава Савета Тодоровић своју причу.
На територији која данас припада општини Воћин 1991. године живело је 4.000 Срба који су чинили 80 одсто становништва овог краја, док их према последњем попису 20 година касније има свега 200 и чине само 4 одсто од укупног броја становника.

Аутор: Никола Милојевић
Лист Извор бр. 101
1.10.2014.