Борово насеље или за пријатеље само - Насеље. Из које год перспективе, да напишете причу о њему, за неке ће бити сасвим логично, а за друге сасвим погрешно, јер из перспективе прошлости све звучи превише романтично и носталгично, док из перспективе садашњости све изгледа тужно и безлично. Шетњу Насељем кроз прошлост и садашњост почињемо у данашњем времену на корзу смештеном између Радничког дома са једне и летње баште и парка са друге стране. Ништа овде не слути и ништа не одаје да је предвечерје новогодишње ноћи у којој ћемо закорачити у 2016. годину.

            Корзо ни најмање није окићен у божићном и новогодишњем руху, а по бандерама осталих широких улица Насеља може да се види тек покоји шљаштећи објекат тек да неко не каже „како их нема“. Додуше, за светлећи кич којим се поносе у центру Вуковара Боровчани и не маре пуно, а и корзом ретки шетају. Тишина је сабласна и све наводи на закључак да ће овде и јавна расвета, када се увече буде упалила, узалудно, беспотребно и ни за кога трошити електричну енергију.

            Ако не чуди то што некадашњи центар овог места није окићен, онда свакако чуди то што није ни покошен. Кроз бетон шеталишта одавно је избила трава, руинирани и од Фабрике потпуно напуштени Раднички дом такође полако обраста у бујну вегетацију, а сво богатство биљног света чак и у зимском периоду може да се види у вртном ресторану, некад популарној башти, која је у протеклој години коначно и дефинитивно затворена. Све просторије у Радничком, мала и велика сала, млечни ресторан и башта остале су тако у милости и немилости, што природе, што НН лица који ноћу разбијају стакла, улазе унутра и односе све што се однети може.

ФАБРИКА ПРЕД КРАХОМ

О настанку и развоју овог радничког насеља са десне обале Дунава тридесетих година прошлог века пуно је тога речено и написано и сви о томе доста знају. О животу његових становника данас знају само они сами, јер новинари и хроничари овде више и не залазе. Можда ће се сјатити врло брзо, али тек толико да констатују смрт и очитају опело извесно умирућем истоименом Комбинату гуме и обуће. И уопште, немогуће је рећи било шта о Насељу, а не говорити о фабрици Борово. Паралелно са успоном гиганта расло је и оно. Ускоро ће и једно и друго бити мртви капитал, вредност која никоме не служи. Пут од корза до фабричке капије траје пет минута.

            Нерадни је дан па је порта пуста, али није ни радним данима пуно боље. Званични податак са краја 2014. каже 858 запослених. Од тог броја треба одбити све оне који раде у седамдесетак продавница широм Хрватске, десетак оних који су радили у споменутом затвореном ресторану, као и десетке оних који су у општој бежанији отишли из Борова када су првих шест месеци протекле године одлуком управе сви запослени били на минималцу како би се избегао коначни крах. Најоптимистичнија цифра тренутно би била да од Борова у овом крају данас живи свега 500 породица. Држава је показала да нити уме да фабриком управља нити од ње има било какаве користи. Како се која власт мењала, постављала је своје директоре који су редом крчмили имовину стварану десецима година. Хиљаде квадрата пословних простора широм бивше Југославије отишло је у неповрат, а одмаралишта у Водицама и на Влашићу остала су још само у власништву успомена појединаца или на каквој избледелој разгледници. Нестваран је, али истинит податак да је овде у времену дивљине и безвлашћа Републике Српске Крајине радило више од 4.000 људи, а да их је данас шест или седам пута мање.

МЕСТО БЕЗ ОГРАДА, ЦРКВЕ И ГРОБЉА

Преостало становништво живи од пензија, ко има среће, или од сналажења, ко нема. Они заиста ретки који имају везу или срећу да негде раде, у Борову насељу тек преспавају, пошто је радно место негде изван. У свему је позитивно да је држава у последње две године поделила стотинак станова у оквиру програма стамбеног збрињавања па остаје нада да неће све остати пусто и да ће овде одрастати неке нове генерације Боровчана. Оне старе тешко је пронаћи. Одселили су се или умрли, а тек се на улици може срести покоји “диносаурус”, припадник изумрлих врста обућараца, гумараца или стројараца.

- Дошао сам овде шездесет и неке године и првих двадесет година нисам био ни на  једној сахрани, а сад скоро сваки дан идем на неку. Борово је некад било познато као место без ограда, цркве и гробља. Данас имамо ограде, две цркве, а градиће се и трећа, и само нам још гробље недостаје, каже нам кратко један стари Боровчанин не желећи да се јавно експонира.

Зграде су махом обновљене, а државни станови које нико није потраживао, као што смо рекли, деле се у оквиру програма стамбеног збрињавања. Стотине других станова којима је статус још увек нерешен зјапе празни. У четвртој колонији већ неколико година десетак четвородомки стоји напола обновљено, јер је беломанастирска фирма која их је градила у међувремену пропала. Четрдесетак породица могло би овде комотно и мирно да живи у познатом Бата-вилу, али чини се како ни то држави није у неком претераном интересу.

            Из једне усељене четвородомке излази старији човек. Жељан је приче и располо-жен да разговара о свему, али не жели у новине. У свом стану живи од 1945. године, и као и сви старији мештани, памти нека друга времена.

- Поштено да ти кажем, није то више „то“ време. Пре су све ове зградице биле насељене и испред сваких врата је била клупа где су људи седели и кад год бих прошао неко би звао на кафу или ракијицу. Свет се данас променио и измешао као мешана салата, свако неком смета. Видиш ову нашу улицу, то више нико са никим не прича, са жаљењем констатује случајни саговорник.

АУТОБУСКА СТАНИЦА НАЈБОЉЕ ПОСЛУЈЕ

Насеље је било и остало познато по парковима. И баш кроз један од најлепших води пут од четврте колоније до аутобуске станице. На аутобуској станици ради тек једна кафана и трафика за продају аутобусних карата. Само пре неколико година овде су радили и један бистро, сладоледар, мењачница, златара, књижара. Све је данас затворено, пропало. Пијаца у близини која је ту постојала деценијама измештена је у новоизграђени тржни центар можда километар даље, али данас тамо ради тек пет или шест штандова, јер су мегаломански вуковарски неимари пијацу према свом укусу поставили тик уз хипермаркет против којег локални продавци не могу да се такмиче када су цене у питању.

            У истим главама настала је вероватно и идеја да се на месту некадашње пијаце изгради велика аутобуска станица, али до реализације ове замисли никада није дошло, јер је сасвим јасно да и постојећа станица, иако опустела, још увек служи својој сврси, односно продаје карте за све правце који одавде возе далеко. У оближњој пекари ради Никола Кунић који нам набраја шта је све овде позатварано у последњих неколико година.

- Ма нема ту више ништа. Две-три приватне трговине, апотека и то је то. Цело Насеље је стављено у запећак. Немају људи посла и то је основни проблем. И они што раде немају довољно да живе. Моја жена и ја имамо заједно примања 5.000 куна и састављамо крај са крајем, а могу да замислим како је онима који уопште не раде, каже Никола.

ЧИТАВ ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ ИСПРЕД БОРОВСКЕ РАДЊЕ

Опречно некадашњем богатом спортском и културном животу, данас се комплетан друштвени живот Насеља одвија искључиво у неколико преосталих кафића и у улици где се налази Боровска радња. Ту, поред споменуте продавнице, ради још неколико њих које продају мешовиту робу, ту су и две пекаре и једна пицерија-биртија. То је и најпрометнија улица и ту људи долазе да би купили хлеб и млеко, цугери да би испред попили које пиво, а они жељни информација да би од некога чули шта се дешава или на оближњем инфо стубу прочитали ко је умро или ко продаје стан. Ту нас чека Мирко Делибашић, рођени Боровчанин који у њему живи још од далеке 1956. године. Са њим ћемо попричати о овом месту и његовом идентитету данас. Рат је исто једна од тема која је у причи о Борову неизбежна.

- Рат нам је донео људске жртве које су ненадокнадиве, али је довео и до исељења становништва. Многи се нису вратили јер су се снашли у другим срединама, а они који су остали нашли су се у позицији да немају где да раде и сада се масовно одлази у далека иностранства. Остало је старо становништво и сада је на снази једно биолошко одумирање и демографска депопулација становништва. Да је то бар једно пензионерско насеље као на Флориди па да долазе људи овде да уживају и одморе се, али није ни изблиза тако, почиње причу Мирко бивши наставник музичког и дугогодишњи културни радник у друштвима „Слога“ из Вуковара и „Максим Горки“ из Борова насеља које одавно више не постоји.

Прича о овдашњем идентитету је заиста посебна. Иако је неоспорно да су и фабрика и само насеље изграђени на ораници Црквене општине Борово из оближњег истоименог села, идентитетски никада није припадало овом месту, а још мање је припадало граду Вуковару у чијој је општини било смештено. Данас је то део града Вуковара, његово преграђе, који се према њему често односи као према нежељеном пасторчету. Губитком фабрике изгубили су се и заједништво и солидарност које су градили радници, а рат и нова времена донели су многе поделе, националне, верске па на крају и партијске које су довеле до потпуног губитка идентитета овог места.

- Јесте, Борово насеље је изгубило свој идентитет. Било је тих подела и пре и морало је да их буде. Не треба гајити илузије о друштву где су људи недељиви, јер су такве идеје одувек водиле у тоталитарна друштва, али ваљда треба свима да нам буду једнаки циљеви и да будемо сагласни око ствари које нам шете или користе. Све те патолошке поделе произашле су из неимаштине, а донело их је ново време. Људи се затварају у себе, у своја четири зида и од шест до шест гледају шпанске серије. Све то води у једну масовну дехуманизацију друштва, каже нам Мирко Делибашић.

            Оно што види као позитивно је да још увек има нешто младих људи, вртићи и школе и даље раде, не затварају се упркос све мањем броју деце.

- Људи се не дају и још увек постоји тај прикривени оптимизам у њима да ће можда некад некоме бити боље. Не знамо кад ће то бити и тај оптимизам није сталан, али ипак још постоји, закључује Мирко.

КОРЕНИ КУЛТУРЕ СРУШЕНИ ДО ТЕМЕЉА

У самом центру Борова насеља, одмах иза Дома здравља недавно је срушена зграда у којој се некад налазио КУД „Максим Горки“. Ту се, према ономе што пише на табли испред градилишта, управо зида Нова школа, амбициозни пројекат Министарства образовања у коју би према њиховим замислима требало да иду деца свих националности. Не улазећи у будућу намену овог простора, Мирко Делибашић је разочаран одлуком о рушењу „Максима“ с обзиром на то да су у њему деценијама били активни и он и његови родитељи.

- Оног тренутка кад је та зграда затворена, ја сам се осећао као да ми је неко ишчупао срце, а сада кад је срушена то је као да ми је неко руку одсекао. Отац је ту свирао, мама играла фолклор, а ја сам се буквално родио у том друштву и цео век сам тамо провео. Не само ја, него многе генерације, а сада је нечијом одлуком и потезом пера срушен до темеља. Са тим су посечени и корени културе једног места, огорчен је Мирко Делибашић.

Никола Милојевић
Извор бр. 133.
6.1.2016.