Широм Далмације, поштујући вековну традицију и обичаје предака, у свим право-славним домовима и храмовима  Епархије далматинске, у миру и радости прослављен је дан Рођења Христовог. Након налагања бадњака и Божићних Литургија у свим храмовима, све до Малог Божића и дочека православне Нове године, симболично су оживели некадашњи обичаји кроз које народ српски чува од заборава своје нематеријално наслеђе.

Српска православна црква и сви верници који време рачунају по Јулијанском календару, 6. јануара прославили су Бадњи дан, у миру и радости припремили се за долазак једног од најрадоснијих празника у хришћанском свету, рођење Господа Исуса Христа, Божић. Вечерњим бденијима у храмовима, паљењем бадњака у црквеним портама и на породичним огњиштима, најављено је рођење Спаситеља, чији се долазак на свет слави као почетак новог времена. Поштовање вековне традиције у дане великих празника, и поред свих недаћа новог времена, неупоредиво мањег броја православних верника у Далмацији, и данас се негује са посебном пажњом и љубављу.

            На Бадњи дан, уочи доласка Божића, у породичној атмосфери врше се припреме у духу предстојећег празника. Док су домаћице брижно припремале посну храну, сувим смоквама, шљивама и орасима украшавале претпразничну трпезу, домаћини су били задужени за сечу Бадњака, храстовог дрвета и гранчица које се сим-болично уносе у домове. У временима предака, чије обичаје настављају, ватра се ложила на огњишту а дрво Бадњака, донешено у рану зору, постављано је испред кућног прага. Са доласком вечери, док се мрак лагано спуштао, домаћини су, углавном у пратњи мушке деце, уносили Бадњак у кућу поздрављајући са „Добро вече и добро нам дошло Бадње вече“. Остали укућани, једнако радосно узвраћали су са „Бог ти дао добро, нама с' тобом на боље“.

            Док се Бадњак постављао на огњиште, посипан је житом како би и долазећа година била родна, бројале варнице уз здравице за домаћинство, деца даривана ситним новцем и слаткишима, наздрављало црним вином. Након тога, већина верника, углавном породично, заједно су одлазили до својих храмова где су, уз присуство парохних свештеника, освештани храмовни бадњаци, а уз дружење и међусобне честитке чекала се поноћ и почетак Свечане Божићне Литургије.

            По приповедању оних најстаријих, некада су се, за ту прилику, облачиле традиционалне народне ношње; кошуље, беневреци, хаљине и прегаче. Данас се тај обичај изгубио, или је сведен на ретке појединце који исти чувају, али оно суштински важно је сачувано, а то су заједница, љубав и слога које са једнаком вредношћу морају неговати.

КРАЈ ПОСТА, БОЖИЋНЕ ТРПЕЗЕ И МИРБОЖЕЊЕ

Завршно са Бадњим даном окончан је и четрдесетодневни Божићни пост, па је велики број верника, након свечане литургије приступио светим тајнама причешћа. У току Литургије прочитана је и божићна посланица Његове светости патријарха српског Иринеја и свих архијереја СПЦ, у којој је посебно наглашена потреба јединства нашег народа, као и позив патријарха да се расељени враћају својим огњиштима, како они са Косова и Метохије, тако и прогнани из Хрватске, Босне и Херцеговине.

            Црква је, нарочито у дане великих празника, увек окупљала и сједињавала највише људи. У данашње време, када су Срби у Далмацији и даље у незавидном положају, нарочито због своје малобројности, па и због недостатка права које су некада уживали, празнична светковања јединствена су прилика да се као заједница поново држе уједињени, како у својој вери тако и у постојању на овим просторима. Долазак оних који нису у прилици да на својим вековним огњиштима бораве током читаве године, симболично означава повратак и везу са коренима предака. Након оглашавања црквених звона на свим црквама и манастирима у епархији, као објаве о доласку радосног празника, верници су се међусобно поздравили радосним хришћанским поздравом - "Мир Божији, Христос се роди!" 

            Мирбожење је од тог тренутка настављено и у долазећим данима, при сваком сусрету, и тако ће бити све до Богојављења. Три дана Божића била су резервисана за породична славља, дружења и окупљања. Уз упаљену свећу, саставни део празничног стола красила је кувана цицвара, традиционално јело припремано искључиво на дан Божића, празнична чесница у коју су домаћице вешто сакриле новчић, како би, ономе ко га пронађе, и новац „у руке долазио“ током наступајуће године, уз обиље хране којој се на Божић даје посебан значај. Домаћини, нарочито они старији, и данас кажу „Какав си на Божић, такав ћеш бити читаве године“, зато се и данас води рачуна о томе да у дому влада слога, да се измире неизмирени рачуни из прошле године, да се посвађани измире, и да све протиче у духу љубави и праштања. Другог дана Божића, на празник Сабора пресвете богородице, након служења Свете архијерејске литургије, у пуном храму верницима се беседом обратио и Његово преосвештенство eпископ далматински Г.Фотије рекавши:

„Прослављајући овај велики празник који представља духовну радост за сваког хришћанина, веома је важно да се саберемо у заједничкој молитви и Господу заблагодаримо и захвалимо за сва добра којима нас је благословио. У време Божића имамо прилику да чујемо колико се верника заједно радује на свим просторима где има православних, па тако и у епархији далматинској. Посебан је благослов када видимо пуне свете храмове, нарочито када је међу присутнима на литургији и велики број деце, јер деца су наш највећи залог за будућност, а поучавајући их о њиховој светој вери Христовој, не само да им чинимо добро и душекорисно, већ и осигуравамо опстанак вере и традиције на овим просторима“.

            Велики број деце у храмовима потврдио је његове речи, а истим вредностима воде се и они који данас имају прилику васпитавати своју децу и унучад широм Далмације. Најбољи показатељ реченог су обичаји сачувани на Мали Божић.

“УСТАЈТЕ ЛИЈЕНИ БОГ ВАМ СРЕЋУ ДИЈЕЛИ”

Иако су српску Нову годину, само ретки обележили, углавном у скромним дружењима, 14. јануар био је у знаку Малог Божића. Како се то од давнина у овим крајевима радило, тако се и до дана данашњег наставило. Свака жена у кући, са посебном пажњом и љубављу испекла је колач за своју децу, баке су то углавном радиле за унучад. Радост најмлађих осећала се од раног јутра, јер је ваљало поранити, узети свој колач украшен бадемима и орасима, па поносно проћи кроз село и честитати свима Божић, те им понудити делић свог колача. Ни хладноћа раног Божићног јутра није омела најмлађе у книнским селима да гласно, од врата до врата позрдаве комшије са „Устајте лијени, Бог вам срећу дијели, неком капом, неком ша-ком, мени врећом и добром срећом“.

            Радост даривања била је обострана, па док су једни пробали комадић Божићног колача, други су се радовали похвалама на рачун истог, и ситним знацима захвалности на честиткама, уз слаткише као обавезан и најприхватљивији дар.

- Није битно колико дијете има година, дијете је за родитеља увијек дијете а обичај је нешто што се мора чувати и поштовати, како би и они, једнога дана, имали чему научити своје наследнике, каже Зорка Р. која је исте те колаче са радошћу испекла за троје своје деце и петоро унучади.

            Иако су дани Божића иза нас, дух пра-зника, попут свих обичаја који га красе, и даље остају тињати у срцима онима који га славе. Православни народ Далмације, скромно негујући оно што има, без превеликих жеља мимо оних хришћанских, суштински битних у животу сваког човека, окренуо је тако још један календарски лист, дочекујући ново лето Господње, са вером да ће бити боље и берићетније од оног које је остало иза нас.    

Васка Радуловић
Извор бр. 134.
20.1.2016.