Соломонска одлука уставног суда, како смо и очекивали, уопште није умирила узбуркане страсти хрватских „домољуба“ око провођења Уставног закона о правима националних мањина везаног за службену употребу српског језика и писма у Вуковару. Град који су острашћени противници ћирилице претворили у свету краву и место такозваног посебног пијетета као да је осуђен на вечити рат. Свака прилика користи се као позорница за представу о угрожености хрватског народа у сопственој држави.

Они који лица искривљених од грча и рушилачког заноса зидарским чекићима кидишу на двојезичне табле на државним институцијама као да не маре због тога што, све са ћирилицом, скрнаве и грб државе које су им вазда пуна уста. Не боли их што ће ево и радници сисачке рафинерије отићи под лед него им је проблем да ли ће Срби имати право на своје писмо. Као да ће, не буде ли ћирилице, економски рејтинг Хрватске из ранга смећа узлетети у неслућене висине, као да ће спољни дуг који је одавно прешишао педесет милијарди евра напрасно пасти, као да ће људи који доручкују, ручају и вечерају по контејнерима одједном седети за богатим трпезама, а Хрватска се претворити у привредни Елдорадо без незапослених. Све то само ако не буде ћирилице.
- „Ми се нисмо борили за овакву Хрватску“ упорно понављају, кезећи се у камере телевизијских редакција, али не кажу за какву су се то државу заиста борили. Да ли је то демократска Хрватска? Да ли је то правно уређена и на законима утемељена Хрватска? Да ли је то Хрватска у којој су сви њени грађани равноправни и једнаки пред законом без обзира на боју коже, веру и нацију, како пише и у њеном уставу? Одговор је сасвим једноставан. Није.

Они желе неку другу Хрватску, али не желе да кажу какву Хрватску заиста хоће па испада да знају једино шта неће, а у Хрватској каквом је они замишљају они заправо неће Србе. Ћирилица је у реализацији тог циља добродошла као средство да се тај циљ једном и оствари. Промовисана је у симбол зла, односно у зло само, још само да Срби схвате како им она не треба и да је се сами одрекну и тиме се одрекну и себе. Ако то не могу, а не могу, онда на те табле треба јуришати све док не оду.

Уставни суд донео је одлуку да референдум о питању права националних мањина не може да се одржи, али тешко је поверовати да је то урадио због Срба. Референдума није било због других, много утицајнијих мањина као што су италијанска или мађарска. Њихове матичне државе не би скрштених руку све то посматрале и врло је извесно да би Хрватска од европских господара добро добила по прстима када би се усудила да њима ради то што ради Србима. Када су Срби у питању, јасно се ишчитава из пресуде, договорите се и радите како вам се ћефне и дајте им колико хоћете или им уопште не дајте, кога је брига.

У општој хистерији против једног народа и његовог писма средства се не бирају, напада се са свих фронтова, пуца из свих оружја, политичких, институционалних, ванинституционалних, црквених, владиних, невладиних, формалних и неформалних. Отров се просипа са разних места, политичких трибина, културних манифестација, спортских терена, црквених олтара, из Сабора, са телевизије и радија, а нема догађаја и прилике да се не помене како су за ово или оно криви Срби.

Оснивају се судови, тзв. етички, који пресуђују ко су издајници хрватског народа и његових интереса. У првој тури осуђени су и актуелни и бивши председник држве Иво Јосиповић и Стјепан Месић, затим министарка Весна Пусић и међу њима и један Србин, Милорад Пуповац. Следе, кажу, нове пресуде, а шта следи након тог етичког суда није тешко претпоставити.

Хрватска је на корак од огољеног фашизма, али сви као да на то затварају очи. Претпоставка или, боље речено, утеха како постоји тиха већина која је против тога одавно је неоправдана. Демантује је свака анкета, демантује је број потписа сакупљених против ћирилице, демантује је страх владајуће гарнитуре да спроведе закон до краја и без остатка. Она гласна мањина која има храбрости да јавно проговори о фашизацији и талибанизацији хрватског друштва одавно је проглашена издајницима иако још нису дошли и на званичну листу карикатурног етичког суда који је управо у Вуковару донео своје прве пресуде. Покушавајући да утерају страх другима у ствари утерују страх од тих других сопственом народу, хране га мржњом и трују лажима да би њиме могли да манипулишу по сопственој жељи.

Шта да радимо?

Ништа. Што и до сада. Шта се ту може? Наша је судбина у рукама већинског народа. Можемо само да стојимо, гледамо и надамо се да ће тај чир на дванаестерцу у тим надуваним шовинистичким мешинама једном и пући. Зло се увек само поједе, бар тако кажу.
У међувремену, говоримо СРПСКИ и пишимо ЋИРИЛИЦОМ, а коме смета не мора ни да слуша, а богами ни да чита.

Аутор: Славко Бубало
Лист Извор бр. 101
1.10.2014.