„Још није време за ћирилицу у Вуковару“ – недавно је изјавио мандатар за састављање нове хрватске владе Тихомир Орешковић, гостујући код Срба на Божићном пријему СНВ-а, али је и додао да ће, “када буде време”, она тамо ипак доћи. Ја бих рекао да ће се то догодити само ако Срби то буду хтели.

            Они старији, који памте мало дуже, добро се сећају борбе корушких Словенаца и градишћанских Хрвата за свој језик и писмо у Аустрији. Била је то дуга и тешка борба у којој су та наша словенска браћа уживала подршку свих народа и грађана СФР Југославије да остваре своја људска и мањинска права у суседној Аустрији.

            Значајан корак ка том циљу догодио се након повлачења совјетских трупа из Аустрије након Другог светског рата и потписивања уговора између те земље и великих сила 1955. године. У члану 7. тог уговора градишћански Хрвати су, заједно са Словенцима из Корушке, добили следећа права:

„1. Аустријски држављани словеначке и хрватске мањине у Корушкој, Градишћу и Штајерској уживаће иста права уз једнаке услове као и сви остали аустријски држављани, укључујући право на властите организације, састанке и штампу на властитом језику.

2. Они имају право на основну наставу на словеначком и хрватском језику и размерни број властитих средњих школа; с тим у вези школски наставни планови биће ревидирани и одсек надзорништва за наставу биће основан за словеначке и хрватске школе.

3. У правним и судским котарима Корушке, Градишћа и Штајерске, где се налази сло-веначко, хрватско или мешовито становништво, словеначки или хрватски језик биће прихваћен као службени језик уз немачки. У таквим котарима биће топографски називи и натписи на словеначком или хрватском језику баш као и на немачком.

4. Аустријски држављани словеначке или хрватске мањине у Корушкој, Градишћу и Штајерској учествоваће у културном, управном и судском устројству на тим подручјима уз једнаке услове са осталим аустријским држављанима.

5. Биће забрањена делатност организацијама којима је циљ да хрватско и словеначко становништво лише њиховог мањинског значаја и права.

            У тадашњој Аустрији на папиру је све лепо изгледало али ни издалека тако није било и у пракси, баш као и у данашњој Хрватској у чијем Уставном закону о правима националних мањина све лепо пише, али никако да заживи. Тек седамдесетих година 20. века градишћански Хрвати су постали одлучнији у намери да оно што стоји у уговору из 1955. држава почне да спроводи у дело. Све чешће су захтевали своја права у чему их је подржавала и југословенска влада. Први успех постигли су 1979. године када су почеле да се емитују прве радио емисије на хрватском језику. Десет година касније емитована је и прва телевизијска емисија на хрватском језику, а законом за дечије вртиће донешеним 1989. године у предшколске установе уведено је двојезично васпитање. Следеће године одлучено је да у хрватским селима у Аустрији мора бити омогућена јавна употреба хрватског језика.

Године 1993. основан је тзв. Volksgruppenbeirat (Национално веће за мањине) који саветује савезну и земаљску владу о мањинским питањима. Исте године то саветодавно веће препоручило је постављање двојезичних табли на улазима у хрватска и словеначка села. Нови школски закон за мањине донесен је 1994. године и њиме је предвиђена двојезична настава у двојезичним селима. Будући да није било правне дефиниције шта двојезична настава значи, то је углавном било у надлежности наставника и зависило је од њихове компетенције. Исти закон омогућавао је двојезичну наставу и у школама које нису двојезичне ако се за такву наставу пријави довољан број деце. Две године пре доношења овог закона у Борти је отворена прва двојезична гимназија у Градишћу. Након четрдесетпетогодишње борбе 13. јула 2000. године постављена је прва двојезична табла у Великом Бориштофу. Идуће две недеље постављене су табле и у другим хрватским селима у Градишћу. До краја 20. века све одредбе закона још увек нису биле испуњене јер још нису постављени и сви други топографски натписи у селима.

            Овде треба рећи да је одлучујућу улогу у борби градишћанских Хрвата за њихова мањинска права у Аустрији одиграо Хрватски академски клуб који је табле на улазима у хрватска села постављао самоиницијативно упркос противљењу власти. Са таквим акцијама грађани су почели 1988. године и оне су спровођене готово сваке године на Дан младих све до 2000. када су власти коначно попустиле.

            У грађанском активизму и отпору градишћанских Хрвата и корушких Словенаца није недостајало идеја. Једна од идеја Хрватског академског клуба и неких других хрватских друштава била је да се кроз хрватско село у Аустрији вози брзином већом од дозвољене, а у случају судског процеса могућа аргументација била је да село није било означено по закону. Протестом корушког Словенца, адвоката Рудија Воука 2004. године, који је намерно правио саобраћајне прекршаје возећи недозвољеном брзином у насељу, постављање табли је убрзано. Његово објашњење је било да не жели да плати казну, јер табле нису биле по закону, те самим тим ограничење брзине не вреди. Процес је добио, тако да су постављене нове табле, а донесена је и граница од 10% удела словеначког становништва када двојезична табла мора бити постављена.

            Шта из свега овога могу да науче Срби у Хрватској? Много, рекао бих. Прво и основно да се за своја права морају борити тако да наведу власт да поштује и проводи законе које је сама донела. То, наравно, неће бити лако јер Хрватска није Аустрија. У Аустрији је власт скидала табле које су грађани сами постављали, а у Хрватској су неформалне групе грађана попут „Стожера за обрану хрватског Вуковара“ скидале табле које је постављала централна власт. У Аустрији је, како смо већ видели у члану 5. уговора из 1955. године, организацијама којима је циљ да хрватско и словеначко становништво лише њиховог мањинског значаја и права рад био забрањен. Рад вуковарског „Стожера“ нико није забранио, напротив, постао је врло утицајан. Двојезичне школе у Аустрији, овде у Хрватској нико не назива „подељеним“ док се исте такве школе које похађају српска деца у Хрватској редовно „часте“ таквим епитетима.

У Аустрији је праг за остваривање законских права за мањине између 10 и 17,5%, у Хрватској 33%, а бележимо и неуспео покушај спровођења референдума да се он подигне на 50% што би значило да неко треба да постане већина да би остварио своја мањинска права. У Аустрији није било вербалне подршке политичара на власти. И тамо је постојала организација слична вуковарском „Стожеру“, тзв. „Корушка домовинска служба“ која је касније добила и политичку подршку доласком на власт десничара Јорга Хаидера, који је доношењем низа законских одредби и одуговлачењем, спречавао постављање табли. Међутим, у Аустрији је ипак било могуће борити се правним средствима.

У Хрватској је за време власти СДП-ове коалиције постојала политичка подршка за провођење закона, полиција је чак неко време физички обезбеђивала и чувала двојезичне табле, али је Уставни суд својим опортунистичким ставом допринео да се Уставни закон тумачи двосмислено. У Аустрији двојезичне табле нису постављане само на седишта државних институција у местима насељеним мањинама него и на улазе у та места као и на све месне и општинске институције, улице, трговине и сл. У Хрватској на улазима у места насељена Србима двојезичних натписа нема јер „Хрватске цесте“ одбијају да их поставе, а о трговинама да и не говоримо. Могао бих тако у недоглед, али мислим да сам већ довољно рекао.

            „Не пожели другом оно што не желиш за себе“. Та изрека свима је позната и не треба је много објашњавати. Она се углавном односи на неко зло које себи не желимо па онда није у реду да то зло пожелимо неком другом. Међутим, има много тога доброг што људи желе за себе, а у исто време не желе да то исто добро уживају и други људи, само зато што су другачији по језику, вери, боји коже или нацији. То се једноставно зове лицемерство. Данашњи свет је препун тих двоструких аршина, померених критеријума и навике да се у туђем оку види трн, а у свом ни колац.

            Дакле, оно што су хрватској националној мањини оспоравали у Аустрији данас хрватска већина оспорава српској мањини у држави Хрватској. 

            Питање остваривања људских и мањинских права, као што смо видели из примера наше браће по муци, корушких Словенаца и градишћанских Хрвата, у великој мери зависи и од спремности самог народа на борбу да се избори за права која му Устав и закон омогућавају, јер, више пута сам то рекао, слобода се не добија на папиру, слобода се осваја.

Славко Бубало
Извор бр. 134.
20.1.2016.