Далматинска Загора: Дани у млину препуном успомена - www.zlocininadsrbima.com

11. јануар 2016.


Далматинска Загора: Дани у млину препуном успомена


Млинице су, у Далмацији, некада биле симбол живота, места у које су људи долазили како би од својих домаћих усева правили најквалитетније, чисто, домаће брашно. Захваљујући истима отхрањене су многе генерације, а само они најстарији и данас негују те некадашње вредности и навике, без којих је живот у прошлости био незамислив. Од многобројних млинова у Далмацији, данас тек ретки одолевају зубу времена, а прави је раритет један такав у Рашковићима крај Книна, чији точкови још увек праве брашно за потребе локалног становништва.

            У млину Спасе Котараша, у малом книнском предграђу Рашковићи, уз звуке камених точкова и пропелера, одрастале су многе , и то не само книнске генерације. Остатак породичног наслеђа, у временима прошлим, кризним и тешким, био је извор и начин како преживети, одхранити породицу и створити једну од основних намирница за потребе сваког домаћинства. Жито се сејало у већини села, онолико колико је то шкрта земља дозвољавала, а по брашно које се од истог правило, људи би долазили из свих крајева, што би рекао у шали Спасе “од Карина до Книна“. Породична млиница којом се и данас поноси, сазидана је 1937. године, не сећа се, каже, како је то изгледало јер није ни био рођен у то време, али зато јако добро памти његову улогу у свом одрастању.

            У млину је проводио своје дане детињства, у млину одрастао, радио, а захваљујући знању које је ту стицао, уз много одрицања, стварао услове за живот своје фамилије. Да није било тако, сигуран је како би све било много теже и неизвесније.

- Рано сам остао без оца, још као дијете, а неко је морао наставити посао који је прехрањивао породицу. Захваљујући људима који су долазили са свих страна, и ми смо живјели. Ни данас, много година након тога, ја не заборављам људе којима сам захвалан што су својом оданошћу и мени омогућили да зарадим хљеб. Да је било лако – није. Посао у млину није имао радно вријеме. Кад год неко дође, донесе жито, ја сам био на располагању, у свако доба дана и ноћи. Било је дана када се жито мљело по цијели дан, чекало се у реду за брашно, а било је и сушних година када се тешко спајао крај с крајем. Када гледам са ове временске дистанце, све је то ипак имало неких својих чари, тешко објашњивих момената за ово вријеме, са сетом се присећа Спасе.

            Много је анегдота из тог периода којих се сада са радошћу присећа, неке радо препричава, попут ситуације која је обогатила његов живот, момента када је упознао супругу Драгицу.

- Мајка је моју Драгицу послала по брашно у млин. Сјећам се тога тренутка када сам је угледао, лијепа, млада цура стоји наслоњена на улазу. Није била пуно причљива, стидљива, а одмах сам видио да је вриједна. Некако сам знао да ће то бити моја жена, каже са осмехом гледајући у Драгицу, и додајући како је и данас њему најлепша.

 

 

КАО ИЗ ДАВНО ИСПРИЧАНИХ ПРИЧА

Одлазак у млин, како за Драгицу тако и за све остале, није био навика већ потреба. У реду за брашно чекало се данима а жито је свакодневно пристизало са свих страна. Та времена данас су саставни део прошлости па се и количина чистог, домаћег брашна, може лако измерити бројношћу долазака локалног становништва. Тек ретки су, попут Саве Будимира, задржали некадашњи обичај и остали Спасине верне муштерије. Оно што су некада довозила препуна коњска кола, Сава данас доноси у једној врећи преко рамена, пешачећи сеоским путем до млина. Последњих дана децембра, у време када се најчешће спрема она мало тежа, зимска храна, упутио се познатом стазом, и тај призор је нешто што за тренутак враћа у прошлост и оживљава слике из прича. Срдачни поздрави, стисак руке и радост поновног сусрета, тешко се могу дочарати речима. То је оно што је некада било саставни део живота у овим крајевима, готово једнако обичајима прављења домаћег хлеба, пуре или паленте, чији мириси, бар код ових људи, ни данас не ишчезавају.

- Ја сам у млин одлазио од најранијих дана свога дјетињства, прво односећи наше жито, а касније, кад сам се већ замомчио, возећи и људима по селу. Једном седмично, или чешће ако затреба, натоваримо пуна коњска кола, неко пшеницу, кукуруз, зависно од тога шта има, сједнем њих пар на вреће и правац у млин. Није свако имао пшеницу, могу рећи и да је у то вријеме била луксуз, па се најчешће возио кукуруз, што за пуру у домаћинству, што за храну за стоку. Нема љепшег мириса од тек скуване пуре или крува испод пеке, нарочито у зимским данима. Ти мириси из дјетињства многима остају за читав живот. И данас, када сам сијем нешто кукуруза, дођем код Спасе да самеље брашно. Зима је, пура је здравија од крува, а тек кад знам да је све то домаће, чисто и еколошки произведено, нема те цијене коју бих платио у замјену за куповно брашно. Штета што и други људи то не гледају на сличан начин, тешко ко се одлучује да сам нешто произведе, и увијек се лакше окрећу ономе што им се нуди у трговинама, не гледајући ни квалитет ни поријекло. Уз све што смо у ово модерно вријеме изгубили, нама старијима највише недостаје то дружење, сусрети, разговори и све оно што смо на оваквим мјестима имали. Било па прошло, а послије нас, ово ће остати само кућице чије ће успомене прекрити прашина, речи су Саве Будимира.

            И баш то је оно што је, чини се, овим људима најтеже прихватљиво. За разлику од Спасе, коме је породично наслеђе и успомене које га за исто вежу од немерљивог значаја, његова супруга Драгица не дели исто мишљење, потиснувши успомене реалном сликом стварности. Нова времена за собом су оставила старе, истинске вредности. Традицију прављења домаћих специјалитета, користећи искључиво намирнице које сами произведу, задржала је у свом домаћинству, али не и радост коју је некада делила са људима који су у млин долазили.

 

 

ВРЕМЕ КАО ДА ЈЕ СТАЛО

            За породични млин, као и за све његове потенцијале, каже, време као да је одавно стало, па само речица Марчинковац, и грађевина коју су обнављали неколико пута то-ком протеклих година, једина су повезница сећања и стварности.

- Не могу ја са истим емоцијама причати о млину као Спасе. То јесте његово породи-чно наслијеђе, али не и нешто што ми је у овом тренутку значајно. Од млина више не можемо живјети, мало ко долази, нема више оног жамора људи који су се овдје окупљали. Сада више готово да и немамо кога дочекати. Дјеца су нам далеко, све је одласком људи постало пусто, и нема ту више оне некадашње радости. Успомене су колико лијепе толико тужне када све посматрате из ове ситуације. Да ми неко сутра дође са намјером да га купи, ја бих то вјероватно без много размишљања прихватила и отишла својој дјеци, али не одлучујем ја и не зависи од мене, у једном дашку изговара Драгица, за тренутак без осмеха који јој је до тада красио лице.

            И овај пут је са једнаком посвећеношћу дочекала госте, скувала каву, понудила питом коју је тога дана испекла својим домаћим брашном. Док се ручак, на крају шпорета већ увелико крчкао, остало јој је, каже, још да закува пуру па можемо остати и да ручамо. У кухињици, која је саставни део млина, све и даље одише топлотом, измешаним мирисима природног и свежег.

            Млин у Рашковићима један је од ретких, у овим крајевима, који је и данас у функцији. Већина осталих, на оближњим книнским рекама и речицама, нису одолели зубу времена и свим недаћама које су кроз протекле године задесиле домаће становништво у Далмацији. Док вода и даље удара у њихове непомичне точкове, а камен својом постојаношћу одолева свим временским приликама, једино је човек тај који је, чини се, од свега дигао руке. Природа и даље чека на повратак, баш као напуштени и урушени млинови чије су вредности заборављене неком једноставнијом али не и квалитетнијом лакоћом живљења.   

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 133
6.1.2016.

 


Приче повратника у Северну Далмацију и Лику

Плавно - Кнежевићи у Штикову - Баљци у Мушковцима - Вашар у Бенковцу - Сијело Тромеђе - Жегар

"Отворена врата" у Книну - Када парох брине за вернике - Богатство Лике - Нос Калик  - СКУД у Книну

Бјелановићи из Кистања - Јовичине пчеле у Колачинцу - Дрниш - Савиндан у Далмацији

Далматински виногради - Храм у Бјелини - Божић у Далмацији - Зимски сан у Книну

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1451  пута
Број гласова: 20


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1085 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1148 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1173 прегледа и 0 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1261 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1267 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links