Појавом Фрање Туђмана на јавној сцени почетком 1990. године мноштво Хрвата у Југославији почиње да показује своја фашистоидна осећања и иредентистичке жеље. Туђман је са сарадницима још 17. јуна 1989. године у Загребу илегално у тајности основао политичку партију Хрватска Демократска Заједница. Око њега су били ликови који су у архивама југославенских служби безбедности имали ознаку "унутрашњи непријатељ". Додуше и сам Туђман је био дисидент и квази-историчар који је сломом ткз. Хрватског прољећа наставио да ровари против државе која му је све омогућила. Осамдесетих година 20. вијека у иностранству је успоставио контакте са усташком емиграцијом јер су имали исти циљ - самосталност хрватске државе.
Иако је највећи дио Срба у СФРЈ живио у неком сну на темељу братства и јединства опијени добрим животним стандардом, они нису уистину схватали шта се заправо дешава у држави, али и око ње. Тачније да рушење Берлинског зида и уједињење Њемачке, распад Варшавског пакта и извођење обојених револуција у тим земљама...итекако има везе са нама. Совјетски Савез је лагано клизио у нестанак јер је на челу највеће државе свете био контраверзни лидер Михаил Горбачов.
Уједињена Њемачка је скупа са Аустријом понудила Туђману и осталим сепаратистима у Југославији понудила велику количину наоружања у замену за признавање независности Хрватске у авнојевским границама. Договор је лако направљен, док су се Ханс-Дитрих Геншер и Хелмут Кол су се томе искрено радовали.
У Хрватској је ХДЗ маја 1990. одмах по преузимању власти коју су сем Туђмана чинили: Јосип Манолић, Владимир Шекс, Стјепан Месић...и други, одмах почео са спровођењем активности које су имале за циљ да створе етнички и верски чисту државу.

У Вуковару је за председника локалног одбора ХДЗ изабран Томислав Мерчеп, рођени Боровчанин, али са усташким педигреом. Наиме, његови родитељи су дошли скупа са осталим хрватским досељеницима из Херцеговине, Далмације, Лике... Управо је Мерчеп око себе окупио фантастичну екипу "лепотана", који су такође рођењем или пореклом били из динарског крша у коме су резултати покрштавања Православаца - превођења у римокатолике доносили резултате почетком 20. столећа.
Након што је у Богдановцима 10. марта 1991. Мерчеп постројио преко 2.000 Хрвата из вуковарске околине и осетио се невероватно моћан. Знао је да је добио "војску", односно да може извршити директиву централе ХДЗ из Загреба, да се обрачуна са инжењеријским 14. батаљоном при Осјечком корпусу, смештен у касарну ЈНА у насељу Петрова Гора.
Такође, Мерчеп је знао да ће крвави окршаји у Борову селу 2. маја 1991. донети жељени резултат - започињање кавге између Срба и Хрвата, односно то је био изговор за постављање контролних пунктова на излазу/улазу из Вуковара и Борова Насеља, где се обављао претрес сумњивих грађана (искључиво Срба). Уследио је вишемесечни терор управо од Мерчепове гарде коју су сачињавале особе са маргине друштва: коцкари, алкохоличари, силеџије, убице. лопови... Овако нешто је створили незапамћени хорор филм уживо од места које је само неколико година раније било једно од најпожељнијих за живот у Југославији.
Сваки кварт у граду Вуковару и Борову Насељу имао је своје банде наоружане до зуба и шерифе који су били првобитно подређени Мерчепу до 13. септембра 1991. касније капетану 1. класе Бранку Борковићу (дезертеру ЈНА), који је послат из Загреба да устроји 204. бригаду ткз. Збора Народне Гарде. Све време обруча, управо су те терористичке групе харале и вршиле мноштво кривичних дела: пљачка, силовања, убиства, палеж и минирање имовине. Циљ је био да Срби нестану са тог подручја.
Тако и вуковарска четврт позната као Сајмиште имала је своју паравојну јединицу величине батаљона која је вршила "одбрану" тог дела. Према хрватским изворима на том месту је у окршајима са ЈНА погинуло око 300 бојовника. Борбе су вођене за сваку кућу.
Овде ћемо навести имена и кратке биографије петорице команданата са Сајмишта.
Петар Качић
Рођен је у Сплиту 1947. године. Породица му се досељава у Борово Насеље наредне године где му се рађа и брат. Почетком седамдесетих година 20. века, одлази у Западну Немачку где је прошао курс у камповима за тероризам и диверзије, али је задржан на командно-штабној обуци за мање јединице. Ово се дешавало током Операције Гладио, када је унутар војске НАТО пакта постојали тајни одреди за подиривање источноевропских земаља, укључујући СФРЈ.
Повратком у домовину се поново жени и добија троје деце. Са првом женом је имао једног сина. Живио је на Сајмишту, у друштвеном стану.
Средином 1990. године подржава ХДЗ и придружује им се. Учествовао је у застрашивању српског становништва и расподели илегалног наоружања (Афера Шпегељ) на вуковарској општини. Већ 15. јуна 1991. постаје заповедник ткз. Одбране Сајмишта. Тада се још нису водиле борбе, али је он ту контролисао све аспекте живота и одлучивао о томе ко ће да живи, а ко не.

Ратни надимак му је био "Средњи Бојлер", алузија на велики стомак.
Иако је био рањен 28. септембра 1991. брзо се враћа на прву линију жестоких окршаја. Већ 2. октобра бива тешко рањен и превезен у Градску болницу. Тамо је др Јурај Њавро констатовао смрт. Првобитно је сахрањен на Швапско гробље, после пребачен на Ново гробље "Дубрава", а на крају у Ријеку, где му се породица одселила.
Његов син Игор од непуних 17 лета био одведен на фарму Овчара, након 18. новембра 1991. односно ослобођења Вуковара. Речено је да је стрељан у последњој групи "лажних рањеника", који су прерушени утрчавали у болницу, покушавајући да се спасу од хапшења Војне полиције ЈНА.
Саборци са Петра Качића говоре да је био један од најбољих заповедника.
Велимир Ђерек
Рођен је 1965. године код Имотског, у селу Вињани Горњи, на граници Далмације и Херцеговине. Овај крај је словио као тврдо хрватско-фашистичко језгро и његови преци су спроводили замисао Анта Павелића о истребљењу Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата.
Када је навршио двадесет и два лета отишао је у Загреб где је радио у Хотелу Еспланда.
У Вуковар је дошао као добровољац из Загреба 27. септембра у новој маскирној униформи ткз. Збора Народне Гарде. Он се придружио ЗНГ још у мају 1991. и постао припадник 4. бригаде хрватских паравојних снага (ХПС). Како је сам говорио, у Подунавље га је послао лично Гојко Шушак (предратни емигрант, потоњи министар одбране у Влади РХ).
Након пар дана снимања терена и ситуације Ђерек одлучио је да буде на Сајмишту јер је проценио да су ту најтеже борбе. Његов претпостављени у почетку је био Ивица Арбанас.
Ратни надимак му је 'Сокол', који није добио од сабораца, већ је сам себи то наденуо.

Својим саборцима је говорио овако: "Хрватска се брани у Вуковару, а не на загребачком Тргу Бана Јелачића!".
Када је погинуо Петар Качић, од њега је Ђерек преузео команду над сајмишком групом. Саборци памте и његов кратак разговор преко Качићеве 'мотороле', који је имао са мајором ЈНА Веселином Шљиванчанином, где је био непријатан и вулгаран, а надасве препотентан.
Погинуо је 12. октобра 1991. када је испред њега пала граната, те су му два гелера завршила у глави. Ексхумиран је са Новог гробља "Дубрава" и пребачен у родно село маја 1998. где је сахрањен уз све војне почасти.
Одликован је са више хрватских високих одликовања и постхумно му је додељен чин пуковника Војске Републике Хрватске.
Јосип Томашић
Рођен је у Вуковару 1951. године, али је рано детињство провео у насељу Сајмиште. Касније се сели на Липовачу где је живео до почетка ратних дешавања.
Он је један од оних који су у Богдановцима 10. марта 1991. узели оружје које је поделио Томислав Мерчеп. Већ за католички Ускрс те године на своју кућу је вешао хрватску заставу, док су му из куће одјекивале усташке песме из времена НДХ. Ту је долазило до вербалних чарки са околним српским становништвом пошто је Томашић имао низ шовинистичких испада и говора мржње.
Већ у јуну 1991. постаје део хрватских паравојних снага (ХПС). Његова група за етничко чишћење је била на Сајмишту.
Ратни надимак му је био 'Оса'.
Зна се поуздано да је средином октобра 1991. успео да зароби два војника ЈНА које је мучио, а потом и ликвидирао.
Када је погинуо Иван Пољак 6. новембра 1991. Томашић постаје заповедник ХПС на Сајмишту. Борбе са ЈНА нису јењавале, напротив, из сата у сат су се распламсавале. Морал код ХПС је константно опадао наручито када су 2. новембра изгубили битку за Лужац, док су јединице ЈНА успевале да ослобађају део по део града.
Схватајући шта се заправо дешава, да је питање момента када ће ХПС капитулирати, један део "бојовника" се одлучује за пробој према Винковцима, како не би били ухапшени од Војне полиције ЈНА. Међу том групом око 200 особа (било је и цивила) која се одлучила на бежанију био је и Томашић на челу. Кренули су увече 17. новембра кукурузним путевима, али је код села Маринци дошло до пресретања од чете ЈНА са којом су имали ватерни окршај.
Јосип Томашић бива ту рањен и заробљен. Спроведен је на лечење на ВМА у Београду, али је након опоравка завршио у истражном затвору.
Њему и стотинама других хрватских паравојника је пред Војним судом 1992. организовано суђење према Кривичном закону СФРЈ због оружане побуне, рушења уставног поретка и злочина против човечности. Размењен је код Неметина те године 18. августа.
Умро је 2004. године.
Дамјан Самарџић
Рођен је 1946. године у Богдановцима. Рано је остао без мајке, па се његов отац поново оженио.
У младости је био ногометни судија, а његов хоби је био лов. Са првом женом Софијом није имао деце, док му је друга супруга Невенка (р. Томаш) родила две кћери: Зору и Катицу. Трећи пут се оженио 1980. са Видом Гашпар, која му је родила сина Марка. Она је довела са собом и свог сина Зорислава из првог брака
Имао је свој камион односно приватну фирму и радио је послове транспорта робе. Касних осамдесетих година 20. века преселио се на Сајмиште.
Још 1990. учлањује се у ХДЗ и постаје близак сарадник Томислава Мерчепа, па му је он дао радио станицу (Лав 12) и велику количину експлозива. Самарџић је око себе имао екипу која је минирала локале и куће Срба, зато што је циљ био да системом застрашивања отерају српско становништво.
У својој кући организовао је Штаб ткз. Одбране Сајмишта. Пребачен је 15. јуна 1991. године у Опатовац. Његова жена Вида је такође учествововала и помагала му у ратним активностима.
Његов ратни надимак је био 'Велики бојлер'.

Самарџић је касније крајем октобра 1991. пребачен је у Градску болницу где је био задужен за чување заробљених војника ЈНА и Срба цивила. Тада је био не само сведок већ и налогодавац убијања Срба, тако што су их камионима довозили до обала Дунава, а потом ликвидирали и бацали у реку. Дешавало се и то да узимају крв за потребе рањених "бојовника" од Срба и да их потом ликвидирају.
Пред само ослобађање града, када је Сајмиште већ пало у руке ЈНА, Дамјан Самарџић је окупио породицу у Градску болницу. Рачунао је да ће тако сви бити извучени, док је он хтео да крене са Томашићевом групом у пробој.
Уласком ЈНА у град и болницу Самарџић је био ухапшен. Група Територијалаца га је одвела на фарму Овчара 20. новембра 1991. где је стрељан.
Иван Пољак
Рођен је 1956. године у Сињу од родитеља Маре и Павице, где је и одрастао. Има сестру Анђелку и брата Жељка.
Бавио се падобранством. Након средње школе одлази у Загреб где је завршио Вишу управну школу и запошљава се у Творници обуће Загреб. Војни рок је 1975-1976 служио у Вараждину и Дугом Селу.
Постројавањем прве бригаде ткз. Збора Народне Гарде средином 1991. године Пољак се прикључује паравојним формацијама. Скупа са братом Жељком учествовао је у илегалном наоружавању за сињски крај и вршио расподелу наоружања.

Крајем септембра 1991. долази у Вуковар где га је примио Ивица Арбанас, те бива распоређен на Сајмиште, а команду над том групом добија 12. октобра 1991. након погибије Ђерека и Грдеља. Брзо после тога је рањен у ногу, па је са гипсом водио акције.
Саборцима је говорио овако: "Када их (мислећи на Србе) истерамо одавде, идемо у топлије крајеве, да их и оданде истерамо!".
Погинуо је од гелера минобацачке гранате 12. новембра 1991. који га је погодио у срце.
Ово су имена која морамо памтити и пренети на потомке. Да се не би дешавало да нашу децу неко сутра води у Вуковар и да их уче сликајући их поред њиховог споменика, како је ту реч о мученицима. Хрвати су давно усвојили размишљања старих Латина, према којима се своја зла умањују и негирају, док се други оптужују и вређају.
Много тога је хрватска страна (без обзира ко им је на власти) прећутала последње три деценије јер је на миту о ткз. Домовинском рату стекла бројне повластице и бенефиције којих нису спремни да се одрекну.
Томислав Б. Ковач
02.12.2024.