На електронску адресу „Веритаса” стигло је писмо Ненада Живановског из Скопља у којем нас упозорава на једну неправду која је „у припреми”. Реч је о снимању документарно-историјског филма (продуцент „Хулахоп” из Загреба) о Диани Будисављевић и њеном спасавању деце из усташких логора, на чијим медијским презентацијама је уочио да у целом филму „одбијају да кажу да су у највећем делу страдала деца била српске националности, већ упорно понављају да су то била православна деца”. Моли нас да реагујемо још док филм није снимљен и јавно приказан.

На интернетској презентацији поменутог филмског продуцента о филму „Дианина листа” ишчитао сам следеће:

Филм говори о највећој акцији спасавања деце у Другом светском рату и о жени која ју је покренула – Диани Будисављевић, Аустријанки, удатој за лекара Јулија Будисављевића, која је рат проживела у Загребу. Диана користи подобно порекло како би се заузела за прогоњене православце, нарочито жене и децу. Упркос супруговом противљењу (и сам је православац, боји се да му породица не заврши у логору), Диана не одустаје. У почетку је сакупљала новац и слала храну и одећу у логоре, а од лета 1942, од када су из великих акција етничког чишћења на Кордуну и Козари у логоре дневно стизале хиљаде православаца, Диана, са свега неколико сарадника, почиње да спасава њихову децу (мушкарци су углавном убијани а жене депортоване на рад у Немачку). До краја рата у „Акцији Диана Будисављевић” од сигурне смрти спасено је више од 10.000 деце (позната су као козарачка деца). Режисер, сценариста и супродуцент филма је Дана Будисављевић (рођака Дианиног супруга). а премијера се очекује 2015. године.

И заиста, ниједном у тој медијској интернетској презентацији филма „Дианина листа” није споменута национална припадност ни спасене деце ни њихових родитеља. Што не значи, мислио сам, да у самом филму и та њихова идентитетска одредница неће бити споменута.

Ненад Живановски је приложио и своју преписку с продуцентима: 23. априла 2014. послао им је прву поруку: „Опростите, је ли забрањено или срамно написати да су спасавана деца били Срби!? Каква је то формулација да су била деца са Козаре, Кордуна православне вероисповести? Јесу ли били Бугари, Руси, Грци, Румуни, Белоруси?”

Већ следећег дана уследио је одговор: „Нипошто није ни забрањено ни срамно написати да су деца била Срби (већина, не сва), али ју је из више од једног разлога у овом случају боље одредити конфесионално. Пре свега, термине попут ’православна деца’ и ’прогоњено православно становништво’ доследно у своме ’Дневнику’ користи Диана Будисављевић, називајући и свога супруга православцем, а с обзиром на етноконфесионални континуитет на овим просторима, као и формулације усташког законодавства на које се реферира.”

У наставку писма представник продуцента (у овом одговору није се идентификовао, али у другом јесте: Дана Будисављевић) објашњава да је разлог неспомињања националне припадности деце и у томе што је конфесија значила много више од националности; један број сведока – жртава „радије” је реферисао на своју верску припадност као узрок њиховог страдања и траума. „Настојећи да мислимо историјски, а не из савремене перспективе увек подложне манипулацији, те изнад свега поштујући перспективу главне јунакиње филма (јер је овде ипак реч о филму) одабрали смо овај термин, иако ни он, као ни ’српска деца’, а поготово не ’козарачка’, не захватају тоталитет прогоњених о којима се на овај или онај начин бринула Акција Диане Будисављевић са сарадницима”, завршава први одговор представник продуцента.

Сутрадан Живановски шаље ново писмо – одговор: „...Таквим ставом упадате у дневну политику која је на фону савременог националистичког дискурса у Хрватској, који контаминира хрватско друштво у два смера – негација или минимизирање усташких злочина и, други, еуфемизација тих злочина, што се подстиче и тиме што се систематски брише етничка припадност жртава, па се користе речи као православци, а није далеко дан када ће се говорити о ’становницима НДХ који су страдали од усташа’”.

Екипи филма „Дианина листа” треба одати признање на храбрости јер није лако живети у Загребу и бавити се расветљавањем најмрачније и најтужније „епохе” у историји хрватског народа какво је било време НДХ, у којој су постојали логори за децу свих узраста, у којима их је само са Козаре, по евиденцији Драгоја Лукића, смртно страдало 19.432. Било би их и много више да се није појавила Диана Будисављевић, неспорни „праведник међу народима”. Но, сагласан сам и са ставовима Ненада Живановског о нужности уношења одреднице о националној припадности спасене деце, односно о последицама њеног евентуалног изостанка. Јер, без националне одреднице могло би се помислити да страдали православци у Другом светском рату нису ни у каквој вези са Србима страдалим деведесетих година на подручју Хрватске.