Некада многобројна српска заједница у Дрнишу, данас се свела на стотинак Срба повратника. Највећи храм у Епархији далматинској, изграђен за потребе православних верника који су својевремено одолели нападима две силе, Отоманског царства и Млетачке републике, данас је у лошем стању, а задужбину вером богатих предака више нема ко да обнавља.

            Далматински град Дрниш, тридесетак километара удаљен од Книна, на магистралном путу који исти повезује са Шибеником, само је један у низу градова где српско становништво лагано изумире. Дрниш, чије име у преводу значи „врата поља“, са погледом који обухвата читаво, некада богато Петрово поље, лагано постаје само део историје страдалног православног народа у Далмацији. Према подацима из животописа Спиридона Алексијевића зна се да је у Дрнишу крајем XVIII и почетком XIX века, радила школа у којој је он научавао српску децу. По речима парохног свештеника у Дрнишу, Драгана Зорице, српска деца се данас у Дрнишу не рађају, а све је мањи број и оних који су се након рата вратили да живе у овом крају. По попису становништва из 1991. године, у Дрнишу је живело преко хиљаду Срба, данас се та бројка процењује на њих стотинак.

- По неким статистичким подацима са којима располажем, могу рећи да у дрнишкој парохији, која обухвата још пет села, данас има негде око 120 душа, углавном старијих и све чешће немоћних људи. У протеклој години нисмо имали ни једно венчање, ни једно крштење, а сахрана је било око двадесет, и то најбоље говори каква је тренутно ситуација у дрнишком крају, што се православних Срба тиче. Некада бројно становништво подигло је овај велелепни храм Успења Пресвете Богородице, највећи у Епархији далматинској, храм којим би се могла похвалити свака већа метропола, али у њега сада ретко ко и долази, изузев на дан храмовне славе. Неретко се дешава да сам сам у току служења Литургије. Раније би знала доћи и по која бака из оближњег села, али тога је све мање, године и старост их спречавају, а од младих људи нико се није ни вратио, каже дрнишки парох Драган Зорица

            Према историјским изворима, почетком XVIII века, Срби су имали чак две цркве у граду, а римокатолици једну. Прва црква, за коју постоје подаци још у османским дефтрерима Клишког санџака, освештана је 1618. године, док је садашња грађевина изграђена на њеним темељима 1908.године и освештана од стране епископа далматинског Никодима Милаша. У јуну 1941. године, црква је демолирана и запаљена од стране усташа, али су Италијани на време угасили пожар и спасили је од изгарања. О тешком животу сиромашних српских православних сељака, који су одбијали да промене своју веру, иако би им то помогло да лакше преброде тешку економску кризу у којој су се налазили, најбоље говори књижевно дело „Пилипенда“, Симе Матавуља, приповетка која је базирана на историјским чињеницама, на унијаћењу Срба у Петровом пољу које се одиграло у XIX веку, почевши од 1832. године у селу Кричке.

- Петрово поље је познато по масовном покрштавању. Људи су се овде нашли у незгодном положају, разапети између две велике силе Отоманског царства и Млетачке републике и били су под великим притисцима. У приповетци Симе Матавуља забележени су ти страшни догађаји, ситуација када се један православни свештеник из Кричака одметнуо и прихватио унију са Римом, што је тадашња власт са одушевљењем прихватила, финансијски подржала и изградила унијатску цркву у селу Кричке, која је била највећа инвестиција у овом крају, где се најбоље могу препознати њихове тежње шта да се ради са православним народом у овом крају.

Притисцима или лажним обећањима сиромашном становништву, стварали су ту унијатску заједницу овде. На срећу, није се потпуно успело у тој намери, и доласком српске војске након Првог светског рата већина људи се ипак вратила у православље. Дакле, и у том периоду било је јако тешко, можда теже него данас, али је наш проблем што млади људи овде све ређе долазе, старији умиру и бојим се да ћемо тешко сачувати оно што имамо, искрено се прибојава отац Зорица

            Православни храм у Дрнишу данас је у лошем стању, дотрајали кров сваког дана прети да се уруши, вредне иконе, међу којима и оне Руса Ахметова из 1929. год. нарушене су влагом, оштећене због лоших услова. Након прошлог рата храм се није обнављао, а за његово одржавање неопходна су средства која малобројна заједница повратничког српског становништва овде није у стању издвојити.

            Готово попут сећања на прошла времена, како православних верника, тако и њиховог парохног свештеника, остаје само јака вера да ће, макар у некој даљој будућности, православни народ поново васкрснути, отети се свом нестанку и истрајати у намери да сачува оно што су им страдални преци у аманет оставили.

Васка Радуловић
Извор бр. 137.
2.3.2016.