Учитељ Ђорђе Божиновић, Србин који је током Првог светског рата интерниран у Бугарску, дао је своје сведочење, односно исповест, по повратку у отаџбину. Он је био утамничен у логору Сливен, који је понео неславну титулу најгори казамат у Великом рату, на тлу читаве Европе.
Његова исповест се налази у Државном Архиву Србије, под ознаком "К1-R33".
"Путујемо већ пети дан пешице за Ћустендил. Тек први пут нам дадоше хлеб.
Полегали Срби по тротоарима улица у Ћустендилу, као марва. Умешали смо се и ми међу њима, да нам буде топлије. Било је ту: свештеника, учитеља, адвоката, чиновника, трговаца и других грађана из разних крајева 'Нове Булгарије' (вардарско-моравског дела Србије који су Бугари окупирали). Ту ноћ у Ћустендилу ћемо преноћити тако на калдрими, дувајући један у другога. Нико се никоме не јада већ сваки промишља и моли Бога за смрт. Одасвуда су нас опколили грађани Ћустендила и чиновници, гледају нас и довијују стражи: 'Зашто те псе не побисте путем, већ сте их довели овде?'. Свештеници посебно беху предмет подигравања.
Сутрадан ујутру, још у 6 часа, бејсамо свећ сви на станици одакле ћемо сви поћи возом за Софију. Стигоше нас и она група 100 из Куманова. Ноћ према Бадњем дану и цео тај Бадњи дан проведосмо у авлији пред Командом места. Нисам бројао колико нас беше свега, али ни у авлији, ни у подрумима, ни у затворима није било празног места, све је било заузето, свуда су били Срби. Ограђена авлија Команде места високим зидовима, врата сва затворена, а испред њих и са улице стража. Ветар, хладноћа, ужас! Никаквог заклона, никакве помоћи. Пропадамо. Смеју нам се из топлих соба Бугари.
Гладни ми, појурили би на ограде чим би путем прошао неки продавац кифили или хлеба, али кад пружиш руку да купиш шта, већ си ударен од страже.
На Бадње вече одведоше нас у 6. кварт, лепа зграда са пуно празни соба. У авлији нађемо још других, близу 100 наших судбина. Молимо старешину кварта - полицијског писара за дозволу, да ноћ проведемо по празиним собама. На сваку молбу добијемо: 'одлази' и 'марш'. Штавише не дозовли нам да преноћимо у коњушници која беше доста велика да је могла примити још 50 људи поред 35 коња који беху у њој. 'Тукав двора' на плочама камене калдрме проведосмо Бадње вече.
Освануо је Божић. Изађе полицијски писар из собе и поздрави нас речима: 'да познате и упамтите српски Божић 1915. (по Јулијанском календару)!. А сада нека се издвоје од вас, двојица: један помад учитељ и трговац. Треба да једете'. Издвојио је мене и Спиру Дуприју - отићићемо и донети хлеб. Упутити нас са једним жандармом и потоварисмо на леђа по 50 килограма хлеба, са једне пекарице до које је требаше један сат да се иде празан.
Послеподне сазнадосмо да нам је одређено место за живељење 'Рал Агач', село 6 сати северно од Једрена. Трећега дана Божића бејасмо у речено село до којега морадосмо и пешице ићи 38 км. У 'Рал Агач' први ми дођосмо од Србаа после 4-5 дана дођоше нам близу 200 другова - умножисмо се. Живели смо сви у једној соби касарне. Храна о свом трошку. Рад свакојак: по насипима, кућама, имањима сељака и у касарни као домена бугарском војнику за чишћење снега да би началству (управи) касарне било лакше ићи стазама. Чистили смо велика пространства, да би лепше изгледало, чистили нужнике, секли дрва и све друге послове. Копали разне рупе и опет затрпавали...итд. И то је сваки радио од нас, без ралике на чин и знање, јер сада сви смо били једног знања: 'Србин-пленик', који није имао никаква права ни слободе, а трпео је свакојаке казне и својевољности од свакога 'официјалног' или не, Бугарина.
На дан 14. јануара 1916. године упутише нас пешице за Сливен, удаљен 70 км. За 'дезинфекцију' наших хаљина и обезвлашићивање, могло је парње и дезинфекција бити у селу где бејасмо, на реци Тунџи, али Србин треба да страда. Могаше за Сливен и возом да се путује (од половине пута бар Јамбол-Сливен). Пешице за Св. Саву по цичој зими путујемо 70 км и да се враћа. За сваки одлазак, повратак и дезинфекцију употребисмо 4 дана.
На 5-6 дана после повратка са дезинфекције у Сливену преместиште нас сасвим за у будуће живимо у Сливенском логору - чувеном и познатом свуда, удаљеном од вароши 10 км, где бејаху постројене преко 15 бугарских 'палатки за пљеници' (бараке), дуге 15 метара, а широке четири. И исто такве само много више их је било, а мање величине тј. дуге три метра, а широке 2.50... све од рђавог плета, незамазане и слабо покривене за смештај у првима преко 100, а у другима по 12 људи.
У лагеру затокосмо много несрећника наших субина: на 3.000 Срба и по неколико Француза, Руса и Италијана, а касније нам дођоше и жене. Један француски заробљеник умире у 'Р. Агачу', јер нема ко да га лечи и негује). Италијане и Французе доцније изместише у друге логоре наручито за њих, јер они не хоћаху да живе нашим животом.
Наш живот беше сасвим несносан. Логор огромно пространство, ограђено бодљикавом жицом, изложен увек свим ветровима, а ми голи, боси и гладни, јер не добисмо ништа осим 800 гр сухог црног од метилног семена и кукурузних клипова хлеба и празником смрдљиве пастрме и уцрвљалог буигура из магацина укварених војних храњивих материјала. Тај пљенички хлеб у логору (а за војнике је био чист хлеб) продавасмо 4 комада за један грош, а опет нико није хтео да их купи. Кад би дошла кола са хлебом бојем су нас истеривали да примимо тај хлеб којега ни пси не хтедоше јести кад би га бацили. Зло би било велико да не беше отворена приватна кантина за заробљенике, а купац који беше један (отпушчен) збиг старости из службе у логору Фелдбебел Величев, уортачен са самим командантом логора поручником Георгијевим из Сливена, где су нам продавали доста скуп хлеб, јела и млека и где нам примаху српски новац од 10 дин, у 2-3 лева.
Радили су Срби сваковрсне послове, и то сваки без разлике на чин и знање, пол и узраст, јели само српског порекла, он је морао радити. Копао је орао, жњео, вро и све за џабе. Предвиђено је било да се од дневнице 2 лева, која се узимље од газде код кога се ради заробљеник, половина иде у касу управе логора, а другу половину задржава дотични радник, но и то му није дато, и то је узимао управник логора, само за себе лично.
Радило се и по путевима у Бугарској, ван ње у Македонији, боси, голи, по киши, ветру и снегу. Тучени смо без милости за непродужавање рада а покушај да се одбранимо или наложимо ватре да се огрејемо. Нечистоћа и гад уможе се у логори до ала Бога. Остадосмо без преобука. Глад и поган освоји нас. Разви се болест 'пегави тифус' зими и лети 'колера' и само се бачаху лешеви умрлих у претходно спремњеном оделењу за будуће мртваце. Сејаху се кости српског рода по пољима слаевенским и поникоше и умножише се гробови свуда. Било је дана када је 70 дневно умирало.
У почетку једног од крајњих спољених великих палатки беше употребљена за болницу и судбина несрећника и болесника је поверенеа једном Фелдшеру који долазише у болницу само да испсује, изудара и разјури оболеле којекуда. Никакве помоћи никаква нега. Храна увек јадна и иста: сух хлеб и смрдљива пастрма... и увек једна иста појава: видиш га, несрећан Србин, на ногама иде као сен и паде и издахне. За њим други, трећи...итд. док се не сакупи више њих, не више од 10, да би уштелефли радну људску и животну снагу. И потрепају често у иста кола у којима се носи хлеб за нас и однесу на гробље. Тако је ишло дуго, док од 3.000 остадосмо мање од пола.
Кад би ухватили неког заробљеника кој је од несносног живота побегао из логора, вратили би га натраг. Нисмо могли очима гледати ту грозоту коју су чинили власти логора. Прости су млатили га ко сноп ржалице. Врли су по њему батинама. Ударали су га и тукли сви од реда Бугари у логору, почев од команданта до најмлађег подофицира од којих је сваки имао по једну мотку у руци и ударао њоме док не изнемогне од напрезања. Батине су само падале као чекићи по телу ничице обореног мученика и чуо си све слабији и слабији: 'јаоо... јаоо...' умирућег испод батина несрећника, кога потом одведу у нужник и држе 24-48 сати у затвору гладног и жедног.