У село су ушли мађарски жандари и извели нас из кућа. Понели смо шта смо могли и кренули пешке ка Бачкој Тополи, где су нас накрцали у марвене вагоне и са народом из Малог Београда и Кочићева одвели у логор у Новом Саду. Одатле смо истим тим вагонима одведени у Шарвар у Мађарској, у фабрику свиле која је почетком Другог рата одмах претворена у радни логор.
Прича од туге и бола: гробље у Шарвару
Готово целог живота, баку Јелену из Карађорђева нису напуштала сећања на страшно пролеће 1941, када је са целом породицом и још 1.600 душа протерана из села.
Делили су судбину 10.000 солунских добровољаца и њихових потомака интернираних у Шарвар, по наредби мађарског регента и нацисте Миклоша Хортија: да се из Бачке протерају сви који ту нису живели до 31. октобра 1918. Баш ових дана, пре 80 година, њих око 2.000 стигли су у логор Барч одакле су пребачени у Шарвар.
- Становнике Мишићева, од најмањег детета до стараца од 80 година, окупили су у дворишту куће Албијанића у центру села, а дозвољено им је да понесу само пакет који су могли да носе на малом прсту - подсећа Перо Шуњка из овог села. - Потом су пешке ишли до железничке станице у Бајмоку, где су већ били људи са Рате. Воз је кренуо пут Сомбора. Тамо су прикључени Шантићани и у Сомбору становници Растине.
Овакве приче могу испричати готово сви мештани Карађорђева, Алексе Шантића, Бајмока, Растине, Сирига, Мишићева, Бачког Душанова, Велебита, Степановићева, Горње Рогатице и других колонистичких села у Војводини, насталих између два рата.
Иако је врло мало живих страдалника, готово да нема куће без мањег или већег белега из Шарвара. По сведочанствима предака, у логору није било зверства као што је било у НДХ и другим усташким логорима, али су логораши умирали од тешког рада и глади. Само у првој години умрло је 1.500 деце!
О овоме се и данас врло мало зна. Као и о залагању Епархије бачке и њеног тадашњег владике Иринеја (Ћирића) да од сигурне смрти избави што више деце. Чим су мађарске власти одобриле, у пролеће 1942, почело је спасавање мушке деце до 14 и женске до 15 година, која су потом била смештена у српске породице у Бачкој. Тако је, у 16 транспорта, доведено 2.812 деце, 188 одојчади и 184 породиље.
Муке логораша и херојски подвиг њихових спасилаца неправедно су предати забораву.
- Култура сећања је први појам који се јавља када размишљамо о тим трагичним данима. Наш народ и држава је нису довољно неговали претходних деценија. То се данас мења и наше системско опредељење је да се свако српско страдање, свуда где наш народ живи, обележи и не заборави - поручује Сава Стамболић, који је у име Града Суботице у Мишићеву и бајмочкој Рати одао пошту свим шарварским страдалницима.
- Јединство и солидарност српског народа, били су кључни да се око три хиљаде деце спасе из логора. Племенити људи из старих бачких српских породица нису дозволили да њихова браћа пореклом из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Црне Горе, пате и умиру.
Велики др Коста Хаџи из Новог Сада, др Милош Рафајловић из Суботице, парох александровачки Станиша Михајловић, епископ бачки Иринеј (Ћирић), спасавали су српску децу.
То је дух који данас држава и системски следи, борећи се за српски народ где год да он живи, а ми ћемо чинити све да отргнемо од заборава ове велике људе и њихову племениту акцију.
Аутрор: Јелена ЛЕМАЈИЋ
Фото: Музеј Војводине
Извор: Вечерње новости
Објављено: 16.06.2021.