Навршила се још једна годишњица испуњена горчином и разочарњем.

Прође скоро читав век од уједињења и стварања прве јужнославенске државе - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је једанаест година касније променила име у Краљевина Југославија. Тиме је остварен вишевековни сан наших предака који су имали за циљ ослобађање од аустроугарских и турских завојевача на Балкану.

Парадокс је у томе што су Срби као најбројнији народ међу Јужним Славенима дали највише жртава за тај идеал (1.250.000 Срба је изгинуло у Великом рату само са територије Краљевине Србије плус 650.000 Срба са подручја Аустроугарске и Црне Горе).

Само неколико деценија касније, почетком 1940-их доживели геноцид да не кажем холокауст, мање од немачких и италијанских окупатора, а више од бугарских (лажних православаца) и усташких (покатоличених и исламизованих Срба) џелата који су поубијали за четири године најмање 1.500.000 Срба, што у концентрационим логорима (Јасеновац, Јадовно, Даница, Јастребарско...), што у шумама (Латићка шума, Пивски до, Гаравице), вашарима, зборовима, црквама (Драксенић, Садиловац и Глина...), колонама (Неретва и Сутјеска...) итд.

Ни у социјалистичкој Југославији није било боље за Србе, јер је политичка елита Брозове школе фаворизовала Словенце и Хрвате, а опет "вештачки родила" црногорску и македонску нацију, а после 1971. и муслиманску, што је довело до разбијања српског националног корпуса.

Истовремено било је забрањено да се прича о злочинима над Србима, поготово онима које су учинили Павелићеви и Степинчеви следбеници. Комунистичке власти су играли "чудне игре" на Косову и Метохији, где су (не)свесно одобравали албански терор и страховладу невиђених размера над српским живљем и имовином и светињама Српске Православне Цркве.

Распад те друге јужнославенске државе Срби су дочекали духовно и национално обезглављени, док су сепаратистичке снаге у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини имали огромну помоћ страних центара моћи. Зато су Србе лако истерали из Крајине и западног дела Босне и Херцеговине... После и Космет нам окупираше у два дана.

Али да се вратимо на почетак ове Прводецембарске заблуде...

Данас велики број људи у Србији, али и дијаспори криви за све те проблеме тада регента потоњег краља Александра I Карађорђевића, сина Краља Петра. Зашто се уједињавао са Словенцима и Хрватима? Зашто нису повучене границе до Купе? Докле је Србија? Зашто је дозвољено стварање Бановине Хрватске? Зашто је стварао југославенску нацију? Зашто је забранио слављење Видовдана као националног празника?

Питања на десетине, а сви путеви воде у једну кухињу - банкарску.

Србија у доба Немањића који су прво столовали у Расу, а после на Косову и Метохији била је једна од најмоћнијих држава на Балкану. Било је то време када смо јели кашикама и виљушкама, када смо имали законике и владавину права, када смо имали излаз на три мора: Јадранско, Јонско и Егејско... када су веровали ви или не долазили Немци да раде код нас као гастарбајтери (рудари).

Тада је Србија била моћна и никоме није ништа била дужна. Додуше тада нису постојале банке и банкари, бар не у оваквом облику каквом ми данас познајемо... позајмљивање новца, а враћање главнице и камате. То се јавило доцније у 16. веку. Прво у Италији, а касније у Франкфурту, где је настао и највећи финанскијски (берзански) центар не само Европе већ и света. Касније се један део банкара сели на британско острво и ту започиње покоравање света, јер су они постављали своје људе (председнике, премијере, краљеве, министре...) на важне функције.

Какве везе имају банкари са Србима и овим Прводецембарским уједињењем? Итекако имају...

Та омча није почела 1945. нити 1918. године, већ са Карађорђем почетком 19. века. Карађорђе је био епски јунак који се борио за ослобађање свог народа и земље од Турака Османлија. Знао је да су они бројнији и јачи, да се не може са њима тући форнтално, већ као герила. Да би био колико толико равноправан морао је имати артиљерију, требало је купити топове и муницију. Он и његови устаници то нису имали. Зато је одлазио у Хазбуршку монархију, где су га немачки банкари преварили...

Дали су му златне дукате да купи топове, а морао је да врати главницу и камату. Он је био неписмен, није разумео како то да треба да им врати камату?! Бечки банкари су престали да помажу српске устанике (тражена је камата) и тако је Први српски устанак пропао 1913. године, а не зато што је нас Руси издали, како су после генерације и генерације ђака у Србији учени.

Управо ради тога, ради те камате која није плаћена, али главница јесте, Карађорђе није ни хтео то да плати камату... платио је главом јула 1817. године. Милош Обреновић је добио титулу кнеза и помогнут је Други српски устанак само зато што је прихватио дуг, тј. плаћање камате. И потоњи сви владари (небитно о којој се династији или идеологији ради) све до ових данашњих седају у фотељу јер прихватају дугове својих претходника.

Срби су пред налетом Тројне инвазије: немачке, бугарске и аустроугарске војске морали да се одлуче на повлачње преко Албаније и Црне Горе у јесен 1915. године. Овај догађај је имао своју цену... Тачније, када су српска војска и народ коначно у зиму 1916. године стигла на обале Јонског мора, француски и енглески бродови су километрима од обале чекали... Званична историја нас учи, како су они се бојали немачке артиљерије, иако је немачка артиљерија у то време била километрима далеко. Дани су пролазили а Срби су на Јонском мору умирали... Не могавши то више да гледа, краљ Петар I Карађорђевић потписује кредит са лондонским банакрима од неколико милиона златних франака.

Са тим кредитом, Срби су превежени на Крф, Видо, Африку, Корзику. После су и добро наоружани у лето 1916. године... Након тога је још један кредит потписан почетком лета 1918. када је Српска војска имала на Солунском фронту имала муниције у изобиљу. То и јесте довело до пробоја Солунског фронта и брзог ослобађања наше земље.

У томе и јесте квака, да не кажем проблем.

Стављена је додатна омча нашем монарху, да не кажем читавом народу, па је и он несрећник морао да слуша... Тачније одатле се могу наћи сви одговори на она питања.

Срби су се уједињавали са Хрватима и Словенцима 1. децембра 1918. године јер је то била највише жеља лондонских банкара, односно Великих сила, како је то сада популарно рећи. Циљ је био да се Хрвати као нација ојачају... Тачније, Хрвати католици су постојали у Загорју, са Србима их је мало шта везало. Ватикан је као светски центар моћи процес покатоличавања започео још крајем 18. века, када су католички свећеници у већем броју упућивани у Херцеговину, Славонију, Лику, Босну, Дубровник, Банију, Кордун, Даламцију...

Започет је један монструозан процес који је после једног и по века почео да "доноси плодове", тачније хрватске усташе као синови Ватикана су почели 1941. истребљење Срба православаца западно од Дрине.

Границе нису повучене из простог разлога што један од начина деловања банакара стварање тих нејасноћа... Јер да су повучене границе нпр. на реци Купи и Билогори... Срби би имали компакту националну целину. Односно, чак и да су Хрвати те 1939. године хтели да одвоје своје, лако би се издвојили свој део и без жртава и испаљеног метка би све било чисто. Овако су те неповучене границе међу јужниославенским народима биле некако лак фитиљ за окидање новог рата, а рат је највећи бизнис.

Бановина Хрватска 1939. године је створена као неки вид равнотеже, бар тако може да се протумачи, да би Југославија опстала по жељи самог југославенског краља Александра I Карађорђевића, чије су последње речи 1934. године у Марсеју биле "Чувајте ми Југославију". Уствари и тај Усташки покрет који је предводио Анте Павелић је био филијала лондонских "бизнисмена", односно они су банкарима добро служили. Зато су овај добар део усташких зликоваца превезли у Америку, после Другог светског рата, да би сачували своје пулене.

Југославенска нација 1929. године је стварана да би се разбио српски национални корпус. Требало је од Срба, као најбројнијег јужнославенског народа направити слаби и најмањи. Не ваљају њима Срби јер су "православци, јер немају освајачке апетите... не желе туђе, не желе рат...". Ратови су непријатељима народа српског одговарали да би владали, да би отимали, да би се богатили.

Видовдан као национални празник Срба није постојао код других народа - Словенаца и Хрвата. Они нису имали Косово Поље, Милоша Обилића, нити Кнеза Лазара... осећали су се инфериорно ради тога. Бар је тако званично саопштење било. Прави разлог је био што је требало пресећи везу Срба са Косовом и Метохијом, да забораве на своју духовну и националну колевку, да забораве славне претке и историју...

А ко историју заборавља, она му се понавља!

Аутор: Томислав Б. Ковач
02.12.2017.