Други пут сам за убиству Утржана чуо у марту 2016.  када су нам припадници МУП-а Србије, Одјељења за ратне злочине, показали изјаву Наде Лончаревић, тетке несрећног младића, коју је дала у септембру 1993. истражном судији Војног суда у Београду, у којој је описала како је породица неколико дана по убиству преузела младићеве посмртне остатке и сахранила их у Кикинди.

Та изјава нас је и подстакла да провјеримо да ли је неко у Хрватској и одговарао за то убиство које се десило у вријеме док је постојала заједничка држава која се звала СФРЈ. И на основу пуномоћја, којег је потписала Маркова сестра Јелена Карановић, загребачка адвокаткиња Слађана Чанковић, након разних перипетија, успјела је да из судске архиве “извуче” првостепену и другостепену пресуду хрватских судова.

ОПТУЖНИЦА И ПРЕСУДА

Из тих пресуда смо дознали да је недуго послије убиства Утржана, војно тужилаштво покренуло поступак против Бранка Тунића, а затим га преузело Жупанијско државно тужилаштво у Загребу.

Оптужница је теретила Тунића да је 30. септембра 1991. године у наставном центру ЗНГ, као чувар у склоништу за заробљене војнике, одбијајући напад заробљеника Марка Утржана из непосредне близине испалио му метак из пиштоља у главу. Од задобијених повреда, Утржан је умро на мјесту злочина.

Тужилац је навео да је заробљени војник Утржан насрнуо на чувара, збацио му пушку с рамена, ухватио га за ревере, као и да је чувар одгурнуо пушку од себе. Када је Утржан други пут насрнуо на чувара, Тунић је пуцао у њега, а тужилац је то квалификовао као прекорачење нужне одбране.

Међутим, пресудом из децембра 1997. Жупанијски суд у Загребу ослобађа оптужбе убицу, заузевши став да је убица поступао у чистој нужној одбрани, коју је потврдио и Врховни суд Републике Хрватске са пресудом из јануара 2001. године. Судови су закључак о чистој нужној одбрани темељили на исказу јединог очевидца догађаја Берислава Бећировића, који је, као и Утржан, био југославеснки војник на одслужењу редовног војног рока, који је у истрази потврдио Тунићеву одбрану.

Моје, али и мишљење других правника који су прочитали поменуте пресуде, било је да је Бећировић, тада млад војник, био уцјењен и да му је “наређено” шта треба да каже пред судом.

ХИЉАДЕ БОЈОВНИКА

У судским списима се наводи да је Тунић рођен у селу Вранкову у општини Витина и да му се отац зове Зеф. Претпостављао сам да се Тунићева породица убрзо по његовом рођењу преселила у Хрватску јер је шездесетих година прошлог вијека Албанаца било по цијелој Југославији.

И још један похрваћени Албанац починио је стравичан злочин над Србима у злочиначкој акцији “Олуја” августа 1995.

Жупанијски суд у Сплиту 2013, након петнаестогодишњег поступка, осудио је Божу Бачелића (1970.) што је у Прокљану, недалеко од Шибеника убио, а затим наредио младим војницима да спале тијела Николе (76) и Милице (74) Дамјанић и убије заробљени српски војник Вук Мандић из Кистања (све у Сјеверној Далмацији).

“Веритас” је преко својих канала, успио да дође до податка да је право име Бачелићу било Реџо Ђинђић. Име је вјероватно, као и Тунић, промјенио како би глумио “великог Хрвата”.

Према Регистру хрватских бранитеља, у Хрватској војсци било је укупно 2.832 припадника албанске националне мањине, од тога 2.471 добровољац, а 361 мобилисан. Према евиденцији “Удруге Албанаца бранитеља Хрватске у ткз. Домовинском рату”,  погинуло је 87 припадника албанске националне мањине, 304 их је рањено, а 229 је пензионисано као ратни војни инвалиди.

БИЛО ЈЕ И ГЕНЕРАЛА

Један од познатијих албанских добровољаца у хрватској војсци је и Рахим Адеми (Вучитрн, 1954,), који је догурао до генералског чина. Завршио је Војну академију у Београду, смјер артиљерија, добровољно је приступио у ЗНГ у љето 1991. Учествовао је у злочиначким операцијама хрватске војске “Масленица” и “Медачки џеп”, као и у свим важним акцијама на подручју БиХ и Републике Хрватске.

Тужилаштво Хашког трибунала га је, заједно са генералима: Мирком Норцем и Јанком Бобетком, оптужило за злочине над Србима почињене у септембру 1993. у акцији “Медачки џеп” у којој је био комадант Зборног подручја Госпић. Међутим до суђења пред Хашким трибуналом ипак није дошло, пошто је у септембру 2005. овај предмет пребачен у надлежност хрватског правосуђа, које га је 2008. ослободило оптужбе пошто је утврђено да команда није ни ишла преко њега.

Генерали: Чеку и Адеми

Најпознатији косовски Албанац у хрватским оружаним снагама је Агим Чеку (Ћушка, 1960.). И он је завршио Војну академију у Београду и био је артиљеријски капетан у ЈНА до 1991, када је на почетку рата прешао у ЗНГ. Учествовао је у операцијама “Масленица”, Медачки џеп” и “Олуја”. И он је од Туђмана добио генералски чин.

Агим Чеку је на Косову од 1999. до 2006. обављао дужности комаданта ОВК и ткз. Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008. и предсједника владе.

ХРВАТИ УЗВРАТИЛИ ПОМОЋ

Због ратних злочина које је починио на Косову, Чеку се одавно нашао на потјерници српског Интерпола, на основу које је од 2003. до 2009. хапшен више пута у више земаља (Словенија, Мађарска, Колумбија, Француска, Бугарска), али је увек пуштан на интервенцију УН-а. У септембру 2020. позван је на разговор у Специјални суд за ратне злочине у Хагу у својству осумњиченог. Зна се и да је разговор обављен, али се још не зна да ли ће бити и оптужен.

Током рата на Косову били су и многи припадници “зенги”, који су се борили на страни ОВК, узвраћајући Албанцима услугу за њихову борбу на хрватској страну у рату деведесетих.

Онда је сасвим “оправдано” што се Хрвати и косовски Албанци зову “браћа по оружју”. А ја бих додао и по патолошкој мржњи према Србима.

Аутор: Саво Штрбац
Преузето са: Веритас
11.07.2022.