Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс - www.zlocininadsrbima.com

11. новембар 2016.


Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс


Др Милош Ковић, један je од најзапаженијих српских историчара млађе генерације. Ковић је доцент на Катедри за општу историју новог века на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду и аутор је књиге „Срби 1903 -1914: Историја идеја“ која је у оквиру књижевне манифестације „Јесен у Ердабову“ промовисана у КНЦ „Милутин Миланковић“ у Даљу.

По чему је период од 1903. до 1914. године, о коме говорите у новој књизи коју сте приредили, златно доба у српској историји?

- Када говоримо о времену од 1903. до 1914. године где год да погледате видите великане. Ова епоха се сматра златним добом српске културе. Како је Бранко Лазаревић на једном месту записао, шта год да је додирнуто у том тренутку то се претварало у злато. То можда може зазвучи и помало претенциозно и препотентно али треба да знамо да је у књижевности то доба Владислава Петковића Диса, Симе Пандуровића, Милана Ракића и Јована Дучића, у књи-жевној критици Богдана Поповића, Павла Поповића и Јована Скерлића, у науци Милутина Миланковића, Михајла Пупина, Николе Тесле, дакле све највећи. Наравно, ми овде говоримо о Србима, а не о Србији. Значи говоримо о интегративном виђењу српске културе која обухвата чак и Србе у расејању. У војној вештини то је време Живојина Мишића, војводе Степе, војводе Петра Бојовића и војводе Радомира Путника.

У филозофији ту су Брана Петронијевић и Божидар Кнежевић, теологији Николај Велимировић, географији Јован Цвијић и да не претерам у набрајању јер јасно је да је у питању један феномен и да су заиста у том врмену, како је на једном месту написао и Радован Самарџић, малом Србијом ходали велики људи, али не само Србијом него и Славонијом и Барањом, и Крајинама и Босном и Херцеговином и Црном Гором. Када погледате и Србе ван ових простора онда вам је јасно да се ради о једном културном процвату. У политичком смислу то је једно мрачно време, време припреме за Први светски рат, али чак и ако говоримо о политици ми онда видимо да је у политичком животу Срба то време краља Петра Карађорђевића, демократског уставног краља, да је то време у коме Радикалну странку води Никола Пашић, Самосталну радикалну странку Љуба Стојановић, који је живи доказ да је политика пре свега морал и да је одго-вор на сва политичка питања у политичкој етици. Либералну странку воде Војислав Вељковић и Стојан Рибарац, Напредну странку води један од највећих српских интелектуалаца 19. века Стојан Новаковић. Значи где год да погледате ви видите великане.

 

По овоме што сте рекли видимо да имамо сјане претке и узоре на које можемо да се угледамо. Каква је ситуација данас? Да ли довољно користимо искуства и вредности до којих су ови људи дошли?

- Дубоко верујем у то, и нисам једини који то тврди, да је историја наш ресурс. Наша национална историја јесте извор нашег самопоуздања и наше снаге. Значи, није ресурс једне

нације само њен демографски успон, додуше ми и нисмо у демографском успону, није њен ресурс само економска и војна снага, ресурс је и историја односно историјска свест како су говорили Жарко Видовић или ваш суграђанин, покојни Ђорђе Оцић. Наш ресурс је наша историја. Нису сви народи на Балкану или на свету имали Карађорђа или Кнеза Лазара или Милутина Миланковића, Михајла Пупина. Дакле, имамо огроман ресурс. Ти људи који су живели од 1903. до 1914. били су обесхрабрени. То је време Диса. Прочитајте „Утопљене душе“ и видећете да они нису пуцали од самопоуздања баш као ни ми данас. Онда Први балкански рат, записи сведоче о томе да су људи у Београду, да не говоримо о Србима у Вуковару или Даљу, били изненађени невероватнимм победама српске војске. Онда долази Други балкански рат Брегалница и све остало, нове победе. Онда долази Први светски рат имате Цер, Колубару. Дакле, људи су постепено схватили да живе, односно да су живели у том великом времену. Слободан Јовановић се сећа овог времена неколико деценија касније, као убоги емигрант у Великој Британији у време Тита када је протеран, каже, ми сада схватамо да је оно било велико доба. Ми смо данас обесхрабрени, побеђени можда, али и не знамо да нас можда иза угла чека победа, процват. То је једна од поука овог времена.

 

Данас су појмови нације и националног прилично оцрњени. Сматрају то као нешто ретроградно. Многи теже космополитизму тврдећи да национално освешћени људи не могу бити грађани света. Може ли се бити национално свестан, радити у корист свог народа, а у исто време и у корист целог света, бити космополита?

- Ми смо прошли већ један период од 1945. до 1991. године у коме смо тврдили да је нација нешто ретроградно. Нација је прихватана као нека врста нужног зла, а поготово национализам и видимо до чега је то довело. То се веома добро види у Хрватској у којој већина људи то време види као мрачно време у коме је њихова националност потискивана и видимо до чега је то довело. Не би требало да заборавимо и не би требало да на силу потискујемо нешто што постоји. Ми нацију не бирамо, ни родитеље па их опет волимо, то смо ми. Дакле, по мом мишљењу поента је да ми само треба да будемо деца својих родитеља и родитељи своје деце, и то је све. Јер постоји једно место које је за нас резервисано и направљено тачно за нас. Ја не могу да будем Џон Смит, ја сам то што јесам, Милош Ковић и припадам српском народу, а на тај начин припадам заиста и човечанству. Имамо ми и неко југословенско наслеђе, разна наслеђа у својој историји, али ја сам то што јесам. Једно је нација, друго је национализам, треће патриотизам и наравно да национална припадност уз себе може да донесе и нека зла као што је шовинизам. Претеривање у било чему, па и у левичарству, може да доведе до тоталитаризма комунистичког типа. Претеривање у верским осећањима може да доведе до фундаментализма. Имате наравно и зле идеје какве су нацистичке и фашистичке, али реч је пре свега о карактеру људи и склоности ка претеривању.

По мом мишљењу, а за то је добар доказ Милутин Миланковић, нација и утемељеност у нацији омогућа вам да потпуно слободно улазите у културну размену са светом. Уколико сте несигурни и стално трагате за идентитетом ви сте као мачка или пас који покушава да ухвати свој реп, али када решита та питања онда отварате прозоре и тек онда учите стране језике и тек онда сигурно, свесно, насмејано комуницирате са светом и отварате му се. Национална припадност је само једна од припадности. Човек је мозаик. Имате родну, верску, расну, политичку и многе друге врсте припадности, али видите, то је лепо рекао Ентони Смит, људи неће да дају живот за своју политичку странку или за своју невладину организацију, али хоће за своју нацију, хоће за веру. То показује дубину тог националног идентитета. То је то и тога морамо да будемо свесни, а не да то потискујемо.

 

Пратите ли ситуацију у Хрватској?

- Пратим у мери у којој је то могуће пратити, преко медија. Немам много личних искустава, али као историчар могу да кажем да је врло јасно да Хрватска пролази кроз сложен период. Да је идентитетско питање у Хрватској очигледно питање број један и да се у хрватском политичком животу уочава она подела која се види рецимо и у политичком животу Пољске. Добар део европских католичких земаља има ту унутрашњу поделу на оно што је лаички део јавног мнења, условно речено партизански, и овај други који је рецимо примарно католички.

Између њих постоји један конфликт. То је конфликт сећања. Конфликт идентитета. То се врло добро види данас у Хрватској. Ја сам то осетио у шетњи Загребом, ту поделу између Градеца и Каптола. Дакле између града који жели да буде слободан и онога што је упориште рецимо цркве, која је врло организована. Тај сукоб, тај крвави мост, улица која спаја Градец и Каптол, на коме су се тукли млади клерици и они који су бранили аутономију града, то постоји и данас. Када сам питао Загрепчане да ли је ово улица у којој су југословенски жандари тукли слободољубиви хрватски народ, а не, кажу, ту су се тулки ови из Градеца и са Каптола. Дакле, сукоб града, слободе, и сукоб нечега што је утемељено у католичкој традицији. Различита сећања на Други светски рат, то је данас очигледно у Хрватској. Мислим да Срби имају неке везе са тим, али то и нема суштинске везе са Србима. То је питање које Хрвати сами са собом морају да реше.

 

Како Срби да се поставе у том конфликту између једне и друге Хрватске?

- Мислим да је Србима објективно ближа она лаичка страна хрватске политичке ја-вности и живота. Католичка црква и вера су део европског наслеђа, велика традиција, али не може да се порекне чињеница да Срби имају и лоша искуства, не са целом Католичком црквом, али са једним њеним делом да. Данас се много говори о Степинцу, а ја бих рекао да није тема Степинац него папа Пије XII. Политика Ватикана, дакле, пацовски канали су тема. О томе имате огромну историјску литературу коју нису створили српски историчари. Тема је подршка коју је Пије XII пружао фашистичким земљама. Хоћу да кажем да је Србима по природи ствари ближа ова лаичка, ако хоћете левичарска Хрватска али су Срби и ту доживели, у наше време, са господином Милановићем огромна разочарења. Мислим да Срби у тој ситуацији морају да траже своје нотабилитете баш као српски нотабилитети у Хрватској у XIX веку. Са једне стране сте имали Мађароне и Kуена Хедерварија, који Србима по природи нису били много блиски, а са друге либералне хрватске странке које су Србима биле ближе, а опет Куен Хедервари је био спреман да Србима призна њихова национална права која су њима била најпреча и они су се приближили њему због чега су их њихови политички пријатељи или непријатељи Хрвати називали Куеновим Србима. То је та политика нотабилитета.

Као што су и тада Срби гледали где је њихов интерес, јер у питању је била гола национална егзистенција, тако морају да раде и данас. Дакле, суседи, суграђани, рођаци, Хрвати, Срби морају да живе заједно, што пре то сви схватимо то боље за нас. Оног тренутка када схватимо да Енглези, Немци, Американци, Руси, било ко, не могу боље да по-знају наше интересе од нас овде, тог тренутка ће бити мало боље за све нас. Знам да то мало подсећа на она бивша времена, али то је закон будућности. Заједнички живот подразумева заједнички живот. То је свест о томе да ће и наша деца овде да живе заједно јер нико ту ствар неће моћи да реши уместо Хрвата, Срба, Албанаца, Бошњака и свих осталих. Живети се мора заједно и путеви се заједнички морају тражити.

 

Како се осећате данас овде?

- Данашњи дан сам доживео као једно велико охрабрење. И ова кућа је део једне успешне сарадње између Хрватске и Србије и она симболише то да се лепе и добре ствари могу урадити. Милутин Миланковић припада српској култури, али ова кућа се налази на територији Републике Хрватске. И он и Тесла припадају такође и хрватској култури и то су личности које нас спајају. Ако је неко доказ те националне свести то је Милутин Миланковић јер свима је јасно шта је он био као и Тесла, али то јесу личности које спајају хрватско и српско наслеђе.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 153.
26.10.2016.




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1074  пута
Број гласова: 0


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1069 прегледа и 10 гласова.

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1074 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1097 прегледа и 10 гласова.

Лист "Борово" - први фабрички лист на простору некадашње Југославије
Објављено: 1. jun 2016.     Има 1098 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1099 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links