Ако неко од вас није знао бели или поларни медвед (лат. Ursus maritimus) је медвед који насељава Арктик. Популација ове животињске врсте у Бофоровом мору у последњој деценији смањила се скоро за половину. Једна америчко-канадска научна студија указује да се драматично повећава број младунаца ове дивље животиње који буквално умиру од глади. Јужно Бофорово море једно је од два главна региона у Америци у којима живи бели медвед. Њихова станишта постају све мање стабилна и све се више сужавају. У овом делу Арктика лети је раније било више леда, а самим тим и више фока којима се бели медведи хране. Пошто се ниво леда све више смањује опада и број фока што проузрокује и нестанак поларних медведа. Од 2006. године Међународна унија за заштиту природе (International Union for Conservation of Nature) прогласила је поларне медведе за заштићену врсту, али, и поред тога, њихов број и даље опада.

            Коментар за овај број нисам случајно започео причом о поларним медведима. Повод ми је дао председник Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) Иван Звонимир Чичак који је у емисији „Нови дан“ на телевизији Н1 изјавио:
- „А зашто сви говоре само о српској националној мањини? Па ми овдје у Хрватској имамо безброј мањина. Имамо и 2% муслимана, то је вјерска категорија, не, а Срби су заштићени као поларни медвједи. Сваки мањи инцидент који се догоди цијела јавност скочи на ноге. Према томе, тај проблем мислим да је код нас ријешен. Увијек ће постојати проблем с обзиром на ратне ране и један анимозитет који постоји, притајени, код великог броја људи који једноставно не могу заборавити оно што се догађало у рату...“.

            Ништа чудно рекли бисте када то говори неко ко више брине о правима Здравка Мамића и за њега има више осећаја иако се против њега води истрага због сасвим конкретних ствари. Да је оштетио НК Динамо за 117, 8 милиона куна, а државу за око 12, 2 милиона због неплаћених пореза. Али пустимо то, оно што хоћу да кажем је да је више забрињавајуће него увредљиво то да је човек који је на челу институције која би требала да брине о људским правима цео један народ успоредио са животињама. Успут свој квазиаргумент да сви скоче на ноге ако се догоди и најмањи инцидент поткрепљује тврдњом како у Хрватској постоји „безброј“ мањина, али да је само једна од њих заштићена попут поларних медведа.

            Где су те безбројне мањине? Где је тих два посто муслимана кад и задњи попис становништва каже да их има 1,47 посто? Ко то сем ретких појединаца и мањинских заступника у Сабору, српских и осталих, скочи на ноге када неко нападне на Србе? Чичак сигурно не.

            Проблем са Србима је, каже господин Чичак, решен. Срби су по њему заштићени као поларни медведи, али из претходно написаних речи види се да му је аналогија погрешна јер је поларних медведа све мање, гладни су, а и животни простор им се сужава. Или је можда ствар баш у томе? Све лепо пише у закону, али параграфи су једно, а пракса нешто сасвим друго.

            Је ли онда проблем решен и шта је Чичак мислио када је то рекао? Да ли то да су и поларни медведи и Срби заштићени према истом моделу? Када је рекао да је проблем са Србима решен није довршио мисао, али је на основу неких његових ранијих изјава јасно на шта је мислио: „проблем Срба у Хрватској је ријешен јер их има само четири посто“. (Политика онлајн, 5. сеп. 2013.).

            Ево још мало бројева. Према попису становништва из 1991. године у Хрватској је живело 21,9 процената оних који се нису изјашњавали као Хрвати. Десет година касније у Хрватској је било 10,83 процената осталих, дакле мањина, а према последњем попису 9,59. Када је реч о Србима 1961. године било их је 15%, 1981. године 11,6%, према попису из 1991. године 12,16%, десет година касније 4,54%, а 2011. године 4,36%. Кроз све пописе, сем оног из 1991. године, видљиво је да број те заштићене врсте константно опада. Ако таква заштита потраје попис 2021. године показаће катастрофалне резултате. Први послератни попис становништва показао је да у Хрватској више нема 380.032 Срба и то након повратка, а од тада се њихов број смањио за још 14.998.

            Када бих се, а нећу, јер мислим да су и ови подаци довољни, упуштао у дубљу анализу видело би се да Срба у већем броју више нема у многим крајевима Хрватске у којима су раније представљали апсолутну већину (општине Бенковац, Војнић, Глина, Грачац, Двор на Уни, Книн, Костајница, Обровац, Пакрац, Петриња, Кореница).

            Дакле, проблем Срба у Хрватској решава се тако да их буде све мање, а не тако да им се кроз Устав и законе гарантују њихова права да живе слободно, да слободно иду у своје школе које сви, па и председник ХХО-а називају „подељеним“, а не мањинским док рецимо за италијанске тај епитет не користе, да говоре својим језиком, да пишу својим писмом, да имају једнаке шансе при запошљавању, да им се више не прети новом тракторијадом. Проблем Срба у Хрватској решен је тако да су Срби добродошли када носе шајкаче и играју кола. Они Срби који политички мисле треба само да мисле, али не и да кажу шта мисле.

Због свега тога може бити да је господин Чичак у праву. Срби у Хрватској су заиста “заштићени” као поларни медведи.

Славко Бубало
Извор бр. 132.
23.12.2015.