На самом почетку деведесетих година 20. столећа ситуација на Балканском полуострву, али и добром делу Европе почиње да се политички усложњава и компликује са више страна. Само коју годину раније Западна Немачка је присвојила Источну, након пола века подељености. Ово је била последица изненадног рушења Берлинског зида, што је фактички означило крај совјетске ере у земљама централне и источне Европе, односно завршетак Хладног рата.
Све се то дешавало у време владавине контраверзног комунистичког вође Михаила Горбачова (1931-2022).
Хрвати, Словенци, па и муслимани највећим делом, иако се убирају у групацију јужнославенских народа, нису истински осећали припадност Југославији, нити су сматрали да им је та држава заправо домовина. Многи би рекли да је разлог томе економске природе или како би неуки покушали да подметну фразу "све паре иду у Београд".
Заправо још од времена када је створена прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на рушевинама Аустроугарске монархије, Хрвати и Словенци су то доживели као краткорочну авантуру из које ће се кад-тад извући и имати самосталне државе. Никакво заједништво са Србима (Власима, како нас погрдно зову) њих није занимало.
Индокринација ватиканских емисара у претходним епохама је учинила своје. Римокатолички клер у Загребу и Сарајеву је дуги низ времена на разне начине спроводио монструозни процес преверавања у прекодринским и прекосавским земљама. Потомци тих покатоличених Срба су уверавани да су Хрвати, јер свако ко је био римокатолик на простору од Драве до Јадрана, аутоматски је сматран да је хрватске националности.
Поред тога, Срби исламске вероисповести су такође уверавани да су муслимани - "хрватско цвеће".
Током Другог светског рата и Хрвати и муслимани су највећим делом (98%) попуњавали оружане снаге наци-фашистичке Независне Државе Хрватске. Сама НДХ је била благословена од Ватикана, док је логистику и пуну подршку добијала од Римске курије. Циљ је био етнички очистити тај простор од Дрине до Жумберка од Срба, Јевреја и Рома, као и других "неподобних народа". Не само да су оснивани конц. логори за мучење и убијање невиних људи, већ је почињена серија покоља још од пролећа 1941. па до краја ДСР. Дубоке крашке јаме су "пуњене" са живим и мртвим Србима у динарском горју.
Престројавање код партизана је почело тек у јесен 1944. када се надзирао Хитлеров пораз и слом Трећег Рајха. Све до тада највећу етничку заступљеност у југо-партизанском покрету имали су Срби и само Срби, где је најважније одлуке доносио Јосип Броз Тито, генерални секретар Комунистичке партије Југославије.
Иако је још на 2. заседању АВНОЈ у Јајцу поменуто да би Срби требали да имају ако не своју републику преко Дрине, онда макар аутономију у оквиру федералне јединице Хрватске, Моша Пијаде као близак Титов сарадник, тачније други човек КПЈ је овако нешто прихватио, али је та идеја разљутила Тита. Ипак, и сам Броз је знао да мора неки уступак Србима да начини. Тако је одлучено да у авнојевској Хрватској Срби буду државотворни народ, што је записано у члану бр. 1 Устава НР Хрватске. Наивни Срби помислили су да је то нешто значајно и велико, међутим, то је била само вешта варка која није потрајала дуго. Крајем 1990. ова одлука је избрисана једним потезом у ткз. Божићном уставу.
Пред крај, али и након ДСР југославенске тајне службе које је предводио Александар Лека Ранковић (Титова сенка) је почела са чишћењем првобораца из ПОЈ, који су највећи део слободе изнели на својим плећима. Били су то припадници: Девете далматинске, Осме кордунашке, Седме банијске, Шесте личке и Дванаесте славонске дивизије, сви они који су се тукли са Усташама и Домобранима још од лета 1941. године.
С друге стране важне и одговорне функције педесетих и шездесетих година 20. века су почели добијати некакви политички комесари, који су добар део рата провели у заветрини, далеко од борби "прса у прса", са окупаторима и њиховим слугама, што је сведочио 1989. и Станко Опачић, првоборац са Кордуна.
Резолуција Информбироа 1948. године и заошравање односа са СССР је била идеолошке природе, али добар начин да се српски корпус додатно обезглави, јер су управо Срби били највише залуђени идејама комунизма и социјалне праведности.
Доланц и Тито: Има да их уништимо!
Касније, када је оцењено да Друг Марко (Ранковић) ради свој посао на сузбијању словеначког, хрватског и албанског сепаратизма више него добро, подметнута му је афера Прислушкивање Тита, која је кулминирала падом Ранковића, на чувеном Брионском пленуму 1. јула 1966. Лека Ранковић је искључен из политичког и јавног живота.
Врло брзо се показало како је то за саму Југославију био погрешан потез, јер су Албанци већ 1968. имали прву велику побуну тражећи "своја права", у виду "Косово репубљик". Хрвати су ишли чак и даље, јер они су већ имали републику, па су тражили издвајање из СФРЈ 1971. године, односно независност, у историји познато Хрватско пролеће. МАСПОК је угушен наредне године, али је резулттат испуњен 21. фебруара 1974. када је усвојен нови Устав СФРЈ, тако што су републичке власти и закони постали важнији од савезних.
Управо је тај Устав 1974. постао основа хрватским и словеначким сепаратистима на самом крају осамдесетих година 20. столећа да почну подиривати југославенску федерацију и да покрену процес растурања заједничке државе. Помоћ су одмах добили од немачких дипломата: Ханс-Дитрих Геншера и Алојза Мока, који су већ почетком 1991. године били предводници антисрпске кампање и заговорници нестанка СФРЈ.
Туђман и Хелмут Кол, 1991.
Фрањо Туђман је добио обећање од немачког канцелара Хелмута Кола за помоћ, уз услов да купи од њега велику количину наоружања. Пошто је Туђман пристао, јер му је оружје требало да оружаним путем очисти Србе из Хрватске, чиме би био остварен Тисућлетни сан о етнички и верски чистој држави, лако су склопили савез.
Уследило је формирање паравојних јединица ткз. Збор Народне Гарде који су уз специјалне полицијске одреде постали извршиоци удруженог злочиначког подухвата, са циљем елиминације српског становништва из авнојевске Хрватске. Поред тога, покренут је специјални систем застрашивања Срба у урбаним срединама као што су: Сплит, Вировитиица, Задар, Шибеник, Загреб, Огулин, Госпић, Карловац, Дубровник, Славонски Брод, Нашице, Нова Градишка, Сисак...итд.
У оружаним сукобима на тлу Хрватске крајем 1991. године дошло је до формирања РС Крајине. Државе српског народа који је у разбијању Југославије остао без своје домовине. У почетку је РСК имала некакву помоћ званичног Београда, али се та помоћ дословно топила из месеца у месец. СФРЈ и ЈНА су почетком 1992. нестали са историјске позорнице.
ОУН шаље већ почетком 1992. године неколико хиљада припадника мисије УНПРОФОР да буде некаква тампон-зона између хрватских и крајишких снага. Касније се испоставило да су они врло добро шпијунирали за хрватску страну. Где год да би требало да заштите српско становништво УНПРОФОР је то радио траљаво и килаво, ако је уопште и био ангажован. Знају то добро Срби из Равних Котара, Маселенице, Медачког џепа...и др.
Мартић и Бабић
У пролеће 1995. године јавно се објављује документ назван: Z-4, чиме би наводно били окончани ратни сукоби у Хрватској. Овај план су израдили:
- Питер Галбрајт, амбасадор САД у Загребу
- Леонид Керестеџијанц, амбасадор Русије у Загребу
- Герт-Хинрих Аренз, немачки дипломата и представник ЕУ
Према идејама плана Z-4, Срби су имали опцију да се територија Источне Славоније, Баранње и западног Срема интегрише у Хрватску након две године. Делови Книнске Крајине би имали до даљњег аутономију, док би други део био аутоматски враћен у уставно-правни поредак РХ. Овај део који би остао некаква аутономија имао би низ повластица: монету, полицију, правосуђе, школство, писмо, јавне и комуналне службе, медије...итд.
Управо је то упалило црвени аларм у Загребу јер би тако нешто поништило све дотадашње успехе Туђманове екипе и довело Хрватску до ивице амбиса.
Галбрајт, Солана и Туђман
Једне прилике је шефица кабинета хрватског председника Весна Шкаре-Ожболт еволуцирала своје сећање на тај понуђени план овако:
"Предсједник Фрањо Туђман нам (мени и Хрвоју Шаринићу) говори прилично узрујано: 'Примите ове велепосланике из Контактне скупине вас двоје, ја их нећу примити!'
И кад смо ми то добили у руке, онда је тај документ требало однијети предсједнику на увид. Онда ми Шаринић лукаво рече: 'Весна, дајте ви то однесите предсједнику, да он то види, да не мора дуго чекати, а ја ћу доћи за пет минута, само да обавим телефон!'
Ушла сам у предсједников уред, он је сједио за столом и питао ме о чему се ради. Рекла сам: 'Предсједниче, ово је страшно, погледајте што нам међународна заједница нуди! Па то је држава у држави!'.
Туђман је узео тај документ, прелистао га и - бацио. Бацио га је на столу, а онда је тај папир отклизао на под. И ја сам га онда подигла са пода. Тада је у уред ушао и Хрвоје Шаринић. Туђман је био врло љутит, рекао је: 'Ови нису нормални, што то изводе!?'
Рекла сам му: 'Предсједниче, ти велепосланици који су то направили, чланови Контактне скупине, желе састанак са вама, да то вама и особно, службено уруче!'
Договор је, међутим, био да их предсједник НЕ ПРИМИ, а да ћемо се ми очитовати око тога. И ми то нисмо ни одбили ни прихватили. Ми смо тактизирали. У то је вријеме требао завршити мандат УНПРОФОР-а, који је био потпуно неефикасан, и ми смо хтјели на сваки начин не замјерати се међународној заједници. И то је био разлог зашто Фрањо Туђман никад није одговорио на План Z-4...".
Своја сећања је такође пуно година касније поделио и саветник хрватског председника Туђмана Ивић Пашалић, шеф хрватске делегације у Женеви.
- "Недвосмислено је то да је Питер Галбрајт био носитељ те приче о Плану Z-4, зато што је био фрустриран и непријатељски расположен према Хрватској. Зато је и ишао на оне тракторе, кад је био избјеглички збјег из Книна, за вријеме Олује. Тко зна што је он све Србима изобећавао: да ће их он заштитити, да ће их Америка заштитити...
Они су њих охрабривали; да их нису охрабривали, они не би такве глупости направили...
Срби су, срећом, одбили План Z- 4. Колико ја знам, то није била Милошевићева одлука, то је била одлука Срба из Книна. Прилично сам сигуран да би Милошевић подржао Z-4, зато јер му је то одговарало и јер је Z-4 давао Србима државу у држави. Ти можеш бити само будала да то не прихватиш!
Ми свим тим људима, Милану Мартићу, Бабићу... и осталим челницима из Книна требамо дигнути споменик, јер да они нису тај План одбили, ми бисмо били у гадним проблемима. У гадним би проблемима била Хрватска, да Срби нису одбили тај пројект!...".
Треба рећи и ово. Ни у Книну се нису радовали том плану, јер је то био мач са две оштрице. Милан Мартић, председник РСК је знао да ако одбије тај план, суочиће се са жестоком агресијом Хрватске која има подршку целе међународне заједнице, пре свега САД, Немачке и Велике Британије. Али, ако прихвати то значи да би шаховница требало поново да се врати у Книн. Управо је и сам Мартић дошао на чело крајишких Срба, зато што је устао против шаховнице и хрватског неофашизма. Из Београда је сугрерисано Мартићу да одбије тај план и усмено му је обећена помоћ у случају агресије на РСК.
У сред лета 1995. године у Женеви је организован један међународни скуп где се Питер Галбрајт сурео са представницима крајишких Срба, који су невољно прихватили фамозни тај план Z-4 и то 1. августа 1995. Само дан касније у америчкој амбасади премијер РСК Милан Бабић ставиља потпис на тај исти план. Поподне тог 2. августа Галбрајт је долетео авионом хитно у Загреб са радосним вестима. Нико Глабрајта није хтео да прими, а понајмање Туђман.
Све је било спремно за "Олују", још пре два месеца.
У зору 4. августа 1995. амерички бомбардери у 03:30 сати почињу да гранатирају војне и цивилне циљеве око Книна, Грачаца, Обровца, Бенковца, Коренице, Дрниша, Удбине... пар сати касније дејствује хрватска артиљерија, па онда креће и пешадија. Истовремено, брзи успех напредовања хрватских снага лежи у чиеници да су имали све податке уз помоћ својих шпијуна: Мирко Рашковић и остале продане душе.
Одлуком Врховне команде СВК наређена је "привремена" евакуација становништва, која се претворила у бесконачне колоне према источној Босни и СР Југославији.
Хрватска пропаганда труби већ деценијама како је "Олуја" била легитимна, између осталог, јер су Срби одбили тај план Z-4... Нису! Ставили су потпис, а Хрвати га нису прихватили, заправо су га одбили. То је факат.
Е сада, шта би било да су крајишки Срби ставили потпис и недељу дана раније? Да ли би Туђман прихватио тај Z-4... никако!
Поновио би се циркус из Рамбујеа, где су косовски Албанци били само воштане фигуре које климају главом, а Американци главни играчи целе представе. Тако и овде. Туђман би имао итекако простора за маневар, премишљање и отезање до у бесконачност, јер је миљеник НАТО пакта.
Зато сви они који верују да Срби носе кривицу због неприхватања плана Z-4, само показују незнање... Суштина је управо у томе што Американци и Енглези газе све слободољубиве народе света, а ти некакви папирићи који се потпишу, служе зато да управо та друга страна мора да поштује одлуке, јер Американци и Енглези су сила и не морају то да поштују.
Сила Бога не моли, али и Бог силу не воли, па ће им вратити све његове "доброте".
Томислав Б. Ковач
02.08.2024.