Книн је градић у коме се долажење обавља искључиво силажењем. За тако нешто постоји одабир; жељезницом из правца Босне, надалеко чувеном унском пругом, чувеној не због пруге којој је преко стотину година, већ дивотне ријеке и њеног меандрично засјеченог кањона, или једнако врлетном, оном из правца Лике која се већ од Малована, на вријеме, почиње спуштати у Далмацију, или пак цестом из смјера Загреба која се у камен уклесаним серпентинама Булине стране спушта до првих кућа града, или наставком исте, цестом према Сплиту урезаној у литице на излазу из града пењати се све до Подинарја које је то само по називу, а заправо је поприлична висораван. Па чак и ако из Шибеника долазите у Книн препречиће вам се брдо Коњ са десетпромилским успоном или падом зависно о томе да ли долазите или одлазите, у сваком случају транспорт ће за вас морати обавити једну напорну радњу.


Православна црква Покров, у центру Книна

 

Опет, без обзира на његову доступност, тај град дјелује као полудјели магнет. Она сила која вас једно вријеме држи, чинило се, доживотним заробљеником града већ сутра ће вас, након неке непојамне ротације полова, катапултирати на чудну страну свијета да више никад не угледате мјесто одакле сте потекли. Мада, проклетство дјелује. Мало гдје и мало кад сам доживио да се људи макар на кратко враћају да га виде, удахну јединствени динарски зрак, попију ту хладну воду и потом обећају себи да се више никад неће враћати. До слиједеће прилике и још једног вјероломног завјета. Видјело се то на примјерима дјеце некадашњих војних службеника, углавном Србијанаца, који су у својим бјесловјесним лутањима по гарнизонима бивше државе од Випаве до Дебра, мало се закачили ове вароши, ту завршили који разред гимназије, стекли доживотне пријатеље, онима који су се из бојазни да не погубе везе с драгом средином окумили са некадашњим пријатељима, како би имали повод за поновне сусрете, а посебно су му се враћали и још увијек се враћају они суграђани, ратом расијани по земаљском шару, и ниједна Аустралија и Канада није се чинила довољно далеко, е да се опет на класични книнско-доколичарски начин, барем накратко, не сједне у кафану, људекне помало, попије и пребаци која са пријатељима и другарима или са сваким оним који је спреман с вама окрстити једну рунду. Сваког љета баште книнских локала изгледале би као аеродромски терминали.

 

Један од првих градова са простора бивше Југославије који је стекао големи простор на интернету био је управо Книн. Заслугом рата, готово читав град нашао се у избјеглиштву и створио се основни проблем повезивања даљина, некадашњих пријатељских или само познаничких веза, које је само напредна техника била у стању ријешити. Мобилна телефонија и интернет. На препосјећеним страницама освануло је на хиљаде порука и фотографија, нас садашњих и нас бивших, разговора и отворених адреса које траже неког сјетног и сјећајућег спремног да подијели своје успомене. Штавише, створен је посебан кнински рјечник и појмовник. Стопут сам био уво у кога су се слијевали једносатни long distance calling, због којих сам се морао повлачити у релаксирајуће крило наслоњача, и безбројна питања о овоме или ономе у Книну, кога је, гле чуда, видио у Бризбејну, ко се оженио, ко је умро, кога је напустила жена или само срећа, ко је стекао новац, кога је убила носталгија завршена у тупилу депресије или алкохолизму. Али чак и они који су отишли да га забораве, пониште у сјећању, који се не би никад више у њега враћали, нити питали за њега, вјерујем да је то било само зато да би га задржали у неокрњеној чистоти успомена. Сви они су патили снагом синдрома љубави за изгубљеним партнером. На том безнадежном медију и стварној носталгији успостављен је Книн као виртуелни град. Као неко који га је зрелим умом упознавао тек неких двадесетак година, онима који су претходили ратној прекретници, ово ће бити покушај да се донекле разумију те чудне привлачности, раздрагане љубави и потајне мржње града и његових становника.


Панорама Книна

Книн је град с наоко великим бројем зграда, али без јасне урбане структуре. Или град каотичног урбанизма којег је у крајњем опредјелило протезање једне једине улице са почетком на Атлагића мосту с јужне стране и природним завршетком на Гашпаревића мосту, који ако ћемо право и није неки мост. Тек цестовни надвожњак изнад неколико колосјека. И даље према сјеверу иста се улица наставља, обично под другим именом, као жена која је удајом промијенила презиме, али овога пута оивичена новоградњама које су стриктно пратиле њен непотребно изувијани ток. Не треба ни истицати како се та улица све вријеме од 1945. па до деведесетих година звала. Доласком такозваних демократских избора, који су код нас били ништа друго него још један попис становништва, дошао је ред и на преименовање улица. Улица највећег сина наших народа и народности, који је тек једанпут, давне 1953, почастио град својим фантомским доласком, без цвијећа, пионира и шпалира, постала је улица Петра I Карађорђевића, којему то није било прво појављивање на том простору, будући је у оближњим Црним потоцима, за вријеме босанскохерцеговачког устанка 1878, са увијек на борбу спремним крајишницима, дизао буну против Турака. А главе му замало дошли цивилизовани Аустријанци. Улица пак маршаловог указања названа је Прилаз и неке бројке, ако се добро сјећам, ту је стајала 1953. година. Наставак главне улице носио је име Стефана Немање, гдје сам имао стан, и то је у миленијском трајању града био први Немањић који се задесио у Книну. Ослобођење, опет с радошћу користим овијани журналистички жаргон, отпухало је краља Петра с његовим прљавим гаћама пут истока, а главна улица добила је име највољенијег Хрвата, уз то и доктора. Притом и море плавичастих плоча с том ознаком, трајни фестивал националних застава објешених о сваку јавну зграду. Јавних кућа Книн нема, нити их је имао.

 

Стари град није био скројен по начелима неког логичног урбанистичког поретка и у такво нешто, већ и због посебног положаја, није се дао укалупити. Нови дијелови града садржавају тако нешто само у покушају, док су изглед старог опредијелили исконски елементи, брдо и ријека. Као тамна анаконда, Крка је стари град гурнула уз зидове тврђаве, притисла да јечи од бола звонима двију цркава над зеленом и поплављеном мочварном долином. Оно нешто преосталих камених кућа једва се држало камених литица тешком муком издржавајући клизање тла, јер ако се раслиње колико-толико одржавало панџама корјења, оне су пуцале, тонуле и урушавале се. И никад се више не би обновиле. Само је још од прастарих времена издржала камена кријеста Тврђаве, круна над градом, основни мотив његових досадних разгледница и главна тачка историјског усуда. Ако ћемо право Книн је био и остао касарна. И сада на оба краја града стоје аустријске и старојугославенске-та држава је рођена стара и одмах потом умрла, зградурине у којима су у сретније дане обитавале не само бригаде, него и читаве дивизије. Ко од мјештана не памти оне љетне недељне дане припеке када би се сивомаслинаста бујица излила из двају отвора, умало казах затвора, и сручила једином улицом у многобројне каване и увијек препуњени Дом војске. На кино представе и игранке. Неки од тих на нулерицу ошишаних фурешти овајдили су се везама са стаменим Книњанкама, поједине су се одласком у друге крајеве спасле пријетеће биједе усидјелиштва, а богами остало је и покоје копиле, кога је на једнократног оца подсјећало само необично презиме или боја пути. Книњанке су, барем у Книну, биле изнимно крепосне жене. А како замислити заједничку фотографију книнских главешина без једног стокилаша у генералској униформи у првом реду.


Православна црква Св. Георгија у Книну

Али шта заправо рећи за град с толико војске, поготово што се понекад чинило да има више војске неголи самих житеља који би у дане викенда ионако одлазили у оближња села и одмарали се од исцрпљујућег социјалистичког самоуправног рада. Усуд положаја? Поједини стари писци су га неоправдано крстили вратима Далмације која су, додајем, увијек била раскриљена и кроз која је непрестано дувао пропух из Босне; Евлија Челеби, турски путописац и војник, сматрао га је ништа мање него равним чудесној тврђави Ван; Млечани су га у више наврата и дуготрајно опсједање, тешком муком, 1688. преотели Турцима, а 1944. Книн је био поприште једне од највећих борби у другом рату вођених између партизана и Њемаца, и ту свим претјеривањима не би било краја да у једном тренутку властите егзалтације није доживио врхунац. И како то обично бива, скори пад. Странци, и они понајчешће војници, који су га походили током трајања посљедњег рата нису се могли чудом начудити како град с тек једном улицом бесрамно, ударним вијестима окупира све свјетске медије и како се само као беспризорна жаба надима, прекорачујући своју стварну мјеру. Скромности Книњанима никад није недостајало, мада су сами за себе имали и друге ријечи сем хвале. Па ипак су их, дало се то у разним приликама закључити, презирали сусједи Бенковчани и Дрнишани. Први, чинило ми се, из просте зависти, што су се ови кроз историју показивали као дрчнији и већи Срби од њих, остављајући их у сјени, други зато што су с Книњанима имали нерашчишћене рачуне. Книњани су их редовно млатили по диско клубовима на обалским мјестима, уосталом гдје год би их се дохватили, а поготово зато што је оним дискретнијим, који би петком навече палили кола и одлазили к финим, у католичком духу одгојеним дамама, служио као јебарник. Од њих је, вјерујем, потекла изјава да у Книну никад не мањка буре и будала. Што је, ако ћемо право, жива истина, не да се порећи.

Заслугом сложеног рељефног, распореда планина и близине мора, бура је допустила себи у овом крају свакојаке слободе, чак и преко оних обавезних трију марчаних налета колико јој издашно нуди народна изрека. Колијевка тог лудог вјетра била је планина Динара, сивоплава камена кулиса читаве области, раскриљени снагатор напетих мишица протегнут источним хоризонтом книнске долине, громада по којој је, уосталом, читав планински вијенац добио име. У њу се због живиног сребра излазећег сунца не да гледати, а румена боја Динаре заласка природно је чудо, због чега ћу се одрећи сваког даљњег покушаја описа...

 

Бранко Чоловић
СКУД Просвјета