Кућа и двориште нису, а требали би да буду исто - www.zlocininadsrbima.com

22. јул 2014.


Кућа и двориште нису, а требали би да буду исто


У Хрватској није баш наручито одјекнуо случај када је заменик карловачког жупана из редова српске заједнице Синиша Љубојевић пријавио истицање усташке заставе у дворишту једне куће, у месту Звечај, која се налази непосредно уз државну саобраћајницу 23, која повезује Дугу Ресу са Сењом. Истицање усташких симбола и исписивање њихових парола у разним приликама и није велика новост, па се можда у томе крије разлог због кога се око овог случаја није подигла прашина. Иако је Љубојевић изразио уверење да ће полиција реаговати у складу са законом, односно да починиоца неће теретити само прекршајно за ремећење јавног реда и мира, већ да ће применити одредбе Казненог закона. Десило се управо супротно. Истина, полиција из Дуге Ресе брзо је одреаговала посетивши власника и одзуевши му заставу, али то није било оно што је Синиша Љубојевић очекивао и како то хрватски закони прописују.

Новинари Јутарњег листа посетили су власника куће у чијем дворишту је Љубојевић видео и фотографисао усташку заставу. Новинари су утврдили да се ради о 84-годишњаку, старцу који је за себе тврдио да је заклети усташа и да се никада неће одрећи усташких начела, додајући да никоме ко је друге вере или националности тиме не чини зло. У његовој кући, односно радној соби у којој су разговарали репортери Јутарњег листа са њим, видели су мноштво књига националног и фашистичог предзнака, са портретима Анте Павелића, Адолфа Хитлера и других личности из мрачног дела људске историје, док је испред поглавникове слике било дрвено распело.

Док се случај са усташком заставом догодио 9. априла 2014. само неколико дана касније, односно 13. априла на другом крају планете у Аустралији, члан аустралијског парламента, Крег Кели је у Сиднеју чеситао "10'. април", односно Дан оснивања Независне Државе Хрватске (НДХ). Да ствар буде гора, он је окупљенима у хрватском клубу "Сиднеј", свим Хрватима и онима у Хрватској, поводом 10. априла пренео честитке и добре жеље аусталијског премијера Тонија Абота. Након медијских натписа, прозивки, али и реакције од стране хрватске владе, Кели се на својој фејсбук страници правдао изјавивши како на прославу не би дошао да је знао да се слави оснивање фашистичке државе.

Иако су се десили на два удаљена краја планете, један на домаћем, а други на страном терену, реакције су биле дијаметрално супротне. Ако Хрватску замислимо као кућу, , а остатак света као двориште, логично је закључити да је унутар свихе куће дозвољено радити оно што ван ње није. Применимо ли такав начин размишљања на догађај из Звечаја, могло би се рећи да времешни усташа има право да унутар своја четири зида негује успомену на Павелића, Хитлера, Мусолинија и остале доказане зликовце, али нема право да то изнесе у двориште где би то други могли да виде.

Премијер Тони Абот

Поставља се онда оправдано питање зашто је реакција у јавности, али и органа гоњења и правде у овом другом случају била неупоредиво блажа. Док је амбасадор Аустралије ипак позван од стране хрватске владе да објасни појављивање свог паралментарца на "усташком домјенку", а посебно вест да је оснивање НДХ честитао и аустралијски премијер, дедица из Звечаја је само опоменут, а усташка застава му је одузета уз како је сам рекао фино и љубазно објашњење полицајаца да то морају да ураде.

То што су хрватске јавне личности много осетљивије на појаву усташтва ван државе, него у свом дворишту, ипак доказује да су свесни да усташтво није нешто чиме би се требали поности. Селектор фудбалске репрезентације Хрватске, Нико Ковач, на пример уопште није реаговао на Шимунићево "За дом спремни!", након утакмице са Исландом, док је потпуно супротно поступио када се исти повик зачуо код хрватских навијача на пријатељској утакмици са Швајцарском, у Сент Галену. С обзиром да је Нико Ковач рођен у Берлину, он врло добро зна да је узвикивање фашистичких поздрава тотално неприхватљиво, па је Швајцарцима чак упутио извињење.

Међутим, у Хрватској је ситуација сасвим другачија. Ту као да престају све ограде, сав стид, и скрупуле. Или се, у најбољем случају све прећути, или се иде тако далеко да се такве ствари покушавају оправдати, па чак и рећи како то није оно што јесте. Тако се онима који од стране усташа уопште нису настрадали, нити су са њима били у додиру (Швајцарцима) упућују речи извињења, док за осећаје припадника народа који је у време НДХ био готово истребљен уопште нема емантипатије.

То миже значити две ствари. Или је Хрватска толико демократска и слободна држава да је у њој дозвољено баш све, а да је остатак света необавештен и неслободан, или то да своје право лице показује унутар своје куће, а оно лажно када изађе ван. Старац са почетка ове приче бар је био поштен па оно што негује у кући, изнео пред њу.

  
 

Аутор: Славко Бубало
Лист Извор бр. 92.
30. април 2014.









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2254  пута
Број гласова: 5






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1275 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1288 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1297 прегледа и 0 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1299 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1301 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links