Питање Косова и Метохије није питање неке ливаде или сеоске међе, па да се нагађамо хоће ли граница пар метара вамо или онамо.
Ово је питање права, правде и неправде! Борба докле год има начина за борбу (тренутно вербалну, правну) и докле год има за шта се борити. Па таман да тамо не живи ниједан Србин.
Разлика између озбиљних држава и народа и осталих држава и народа се види и у томе колико се једни боре свим средствима па и око ливада, заливчића, речних острва и рукаваца (и колико је јавност уједињена), а колико други око нечег далеко већег површински и историјски, економски, геополитички значајнијег. Уопште није поента колико тамо кога има, већ како је дошло до тог стања. Друга ствар, да се државе формирају искључиво према етничкој већини данашња карта света би била непрепознатљива.
И ја сад после свега што се десило на Космету од 1991. (ма и без повратка у претходне деценије, а тек векове, што је истина прешироко) до дана данашњег треба да кажем ДА једној таквој творевини? И сад неко мене и огромну већину других Срба треба у то да убеђује?
Да кажем ДА због њиховог природног прираштаја?
Да кажем ДА терористичким нападима пре и после рата на цивиле?
Да кажем ДА томе што нико није одговоран ни осуђен ни за један изгубљени српски живот?
Да кажем ДА свакодневним заплашивањима оно мало преосталог народа?
Да кажем ДА отимању приватне и државне имовине?
Да кажем ДА упркос свему што је Србија (Југославија) уложила у свој најнеразвијенији део?
Да кажем ДА рушењу, спаљивању и оштећивању верских објеката? Па само од доласка ових западних кретена 1999. који као одржавају мир па до Мартовског погрома 2004. шиптарска гамад је уништила више светиња од Турака за 500 година. Хеј! Ови за 5 година у 21. веку, ко Турци за пет векова!
Да кажем ДА томе да човека не сме у свом граду (ако прође пар пута годишње) нико да чује да прича српским јер ће добити батине?
Да кажем ДА томе што многи из тзв. енклава имају радијус кретања унутар свог села? Па не обрађују ни своје околне њиве!
Да кажем ДА томе што децу из мањих енклава у школе у већим енклавама возе у пратњи КФОР-а? Или сад неке друге Еулекс формације... У аутобусима, комбијим са решеткама на стаклима?
Да кажем ДА покушајима криминалног, ненаучног, глупог и бестидног плагирања историје и својатању свега српског?
Да кажем ДА повратку у односу на који овај наш, "хрватски", изгледа масован и сјајан?
Да ли свему треба томе да кажем ДА?
АПСОЛУТНО НЕ!
Како би у Аустралији људи реаговали на такве чињенице? То би за њихова схватања био пример једне нормалне, модерне, уређене, демократске државе? Само када би им неко то и саопштио.
Чему онда ова лепа мисао из песме Миће Јелића Грновића: ''Не могу и нећу да одустанем од борбе за кућу своју, за земљу своју...''. И чувена реч ''никад''. Ма ко неће нешто никад, никад, никад?
Еј, после 15 година од рата реч никад?! Ма и после 5 година од рата слушао сам од ''паметних људи'' на ТВ-у то никад. Као ни реалности, нема у историји, политици, садашњости и будућности за 99% ствари НИКАД. Ма никад се не зна шта ће бити сутра.
Шта је реалност? Колико пута је та реалност у историји промењена? Да не спомињем већ чувено поређење са Јеврејима и њиховом националном идејом...па да споменем баш ове наше. Да ли је реалност била да Хрвати после рецимо 500 година проведених без државе треба да кажу - ма каква хрватска држава, кад је прошло пет векова ништа од тога, то је реалност...
Не, наравно да нису то рекли, чекали су још, век, по век и дође њихово време. А тек Албанци? Да ли су и они вековима причали о реалностима? Нису сигурно.
Што каже један човек на крају једног документарног филма, да парафразирам ''они су (Запад) јаки и могу све, силом могу да отму. Наше је да не признамо то, јер ако им ми то на папиру признамо онда не полажемо право''.
Разумем ја какво је у сваком смислу стање на терену, нисам ја луд... као што није луда ни већина Срба. Најбоље по нас, у складу са тренутном реалношћу коју многи воле да истичу, је овај тренутни нерешиви статус. Па нек траје! Није једини на овом свету, постоји још кризних светских тачака које ''мирују'' и трају. Нек траје и ово код нас, ако треба и после мог живота, нека га. Доћи ће и неко друго, боље време.
Александар Ковјанић
27.10.2015.