- „А где ви живите? “

„У Борову, заправо у Борову насељу.“

„Е благо вама. Сигурно вам је лепо тамо. Мислим, тамо је фабрика и сигурно имате добре плате. Чули смо да се тамо лепо живи.“

„Добро је. На посао се не чека дуго. Неколико месеци до годину дана након што завршите школу, а ако сте обућар онда готово одмах добијете посао. “

            Овако су некада током вожње у возу или негде на мору током годишњих одмора започињали разговори између људи који су делили место у купеу током путовања или се једни поред других сунчали на плажи. Живети у околини фабрике Борово значило је да имате нешто заједничко са готово свим становницима Југославије. Иначе потпуни странци, за трен ока имали су тему за разговор. Иако су можда радници фабрике обуће у самом Борову понекад и били незадовољни својим положајем тај осећај нестајао је чим би се од Борова удаљили само неколико десетина километара. Они који у Борову нису живели о њему су знали преко кожне и гумене обуће коју су носили на ногама. Чињеница да обувају целу Југославију Боровчане је испуњавала нескривеним поносом.

            „У нови разред у новој обући - Борово!“ - гласио је слоган познат од Триглава до Ђевђелије и видљив на излозима мреже боровских продавница којих је било у свим градовима Југославије. Боровска обућа била је и модерна и квалитетна и удобна.

Носили су је радници, сељаци, школарци, планинари, спортисти, ловци, риболовци. Борово је имало широк асортиман којим је покривало потребе свих профила и занимања.

            И као што су се некада поносили што су део једне велике фабрике данас они који су у њој зарађивали своју кору хлеба и пензије за старе дане осећају велику тугу и разочарење што циглу по циглу, део по део радничко Борово неповратно губи оно што је чинило његов идентитет. Управа фабрике одлучила је да једину продавницу коју има у Борову насељу, месту у ком се налазе њени преостали погони и седиште, затвори. Ролетне на продавници спуштене су пре неколико дана, а распродаја преосталих залиха завршиће дан након изласка овог броја Извора, 31. марта. Један радник биће премештен у продавницу у Вуковару док ће један отићи на биро рада.

            Да ли је баш морало да буде тако? Многи постављају то питање. По ономе што знамо продавница није имала некакав нарочит промет, ретко ко је у њу свраћао да нешто купи, па је разлог за њено затварање вероватно оправдан. Међутим, исто тако позната је и чињеница да у њу годинама није улагано. Није било чак ни покушаја да се то уради иако су свуда унаоколо ницали трговачки центри у којима су отваране савремене продавнице попут Дајхмана, Планета обуће, Питарела, Планике и др.

- Е муко моја, оде и ти у неповрат! - промрмљао је један старији човек ухвативши за врата продавнице која није успео да отвори јер су била закључана.

- Јел вам жао што се затвара продавница? - упитах га док сам стајао пред трговином и гледао у спуштене ролетне њених излога.

- Ма не знам. Не знам да ли да жалим или да будем равнодушан. Неће у овом вражјем Борову ништа остати. Све и сви ће одавде отићи. - одговори чича удаљавајући се одмахујући рукама и мрмљајући и даље.

КОМБИНАТ КАО СИМБОЛ БОРОВА И ВУКОВАРА

            Није чича једини који негодује, многи сматрају да је продавницу у Борову требало по сваку цену задржати, макар и као музејски простор.

- „Не улазећи у пословни свет фабрике, рентабилност и исплативост рада ове трговине, мишљења смо да је управа фабрике требала предузети све у својој пословној моћи и спречити ову историјску неспретност. Оно што су све управе до сада могле је препознавање и уважавање важности коју трговина у Борову насељу има. Она је емотивни симбол Вуковара и Борова насеља. С мало добре воље, могао се у њој поставити и изложбени, музејски део, могла је имати сталне аутлет продаје, уз оне најсавременије, тек изашле из фабрике. Затварањем трговине у Борову насељу, затворили смо још једна, претпоследња врата. Врата свих оних који су у прошлости радили у фабрици, одгајали своју децу, образовали их и школовали у насељу“ - каже у свом саопштењу градска организација СДП-а Вуковара.

            Огорчени су и многи становници Борова насеља, а једна Винковчанка која у Борову насељу живи од 1998. године управи Фабрике написала је отворено писмо и објавила га на друштевеним мрежама. Говорећи у првом делу свог писма управи о богатој историји Батиног Борова и његовом визионарству она садашњој управи замера да за разлику од Бате они данас немају визију.

„Вероватно је у питању пословна одлука. У то се не разумем. Али, ето, мало се разумем у емотивне одлуке. Зар је могуће да од те трговине нисте могли направити центар света творнице? Баш с том, историјском причом? Та је трговина требала бити срце, прва пред најбољима. И требали сте, баш емотивно, направити све да купци долазе у Борово насеље. Тамо још увек могу осетити мирисе остатака величанствености творнице, насеља, визије. Немам појма каква вам је рачуница. И не разумем зашто се више исплати имати трговину у Вуковару, а не у насељу? Насељу, Батином, визионарском, оном које је имало будућност“ каже забринута Боровчанка.

ИМАЛИ СУ ОД КОГА ДА УЧЕ

Творац гиганта: Јан Бата

Да су Бата и директор његове фабрике у Борову Тома Максимовић заиста били визионари сведочи готово све што је на некада пустој ледини изграђено у периоду краћем од десет година. Сем фабричких погона изграђене су радничке четвородомке, Друштвени дом, две школе, стадион, аеродром...

            Батине речи изговорене приликом освећења нове школске зграде на Ђурђедан 1938. године и данас опомињу. Питање које поставља на крају овог цитата добија свој коначни одговор и на најгори могући начин потврђује се његов страх да наше друштво није способно да одгаја људе које је он назвао „храниоцима народа“.

„Управо је несхватљиво како може у оваквој земљи сељак да иде бос и подеран и како је могуће да у њој уопште има сиромашних људи. Човек као да има пред собом запуштеног, подераног и гладног тврдицу који стоји изнад хрпе злата. Тешко је наћи неку врсту природног богатства коју Југославија не би имала или која се у њој не би дала створити. Шта њој недостаје? Недостаје јој васпитања водећих људи за те велике народне задатке. Југословени су војници и политичари. Они покушавају да буду добри чиновници. А готово још и не покушавају да буду предузимачи. То је исти случај као и са Чехословацима. И ми имамо научника, политичара, чиновника, учитеља, свештених лица и војника, али немамо предузимача, немамо хранилаца народа. Ми нисмо умели да их васпитавамо, већ смо много више умели да им завидимо. Да ли ће се то изменити или ћемо и једни и други про-дужити да живимо као сиромаси и бескућници?“

            Не знам за Чехе, али овде код нас сви су подбацили. Да ли је ико од вас за последњих десет или петнаест година на телевизији видео икакву рекламу за боровску обућу? Рекламирају се лекови, мобилни оператери, хигијенски улошци, трговачки ланци, али не и обућа Борово. Поштански сандучићи претрпани су рекламама Конзума, Кауфланда, Лидла, Певеца, али никада се није десило да неко у њима нађе флајер са понудом новог асортимана обуће Борово. Не памти се када је модернизована нека стара или отворена нека нова продавница, када је Борово избацило неки репрезентативан комад обуће који би брзо стекао популарност. Живело се на рачун старе славе, која је полако бледела. Беле „Стартасице“ и плаве „Боросане“ префарбаване су у разне боје, стављали су на њих коцкице и тачкице, али то је и даље био стари дизајн и технологија. Све што је тиме постигнуто је самозаваравање. Себи и другима мазали су очи глумећи да раде нешто револуционарно, а у ствари су старо потурали за ново.

ИМОВИНА КАО МРТАВ КАПИТАЛ

            Та запуштеност и безидејност свих послератних руководстава неумитно је водила у пропаст и сада се чини да је стварно крај, да је питање дана када ће и фабрика, којој Борово насеље може да захвали што постоји, произвести своју последњу ципелу. Раднички дом је сада само пуста зградурина, мртви капитал  на чијем крову расте дрвеће. Биоскоп је претворен у кафић, затворена је Башта, Млечни ресторан и Сепаре, Самачки хотел чак више не носи ни боровско име, у спортској дворани се ништа не дешава. На стадиону, који је више закључан него у употреби, утакмице се играју сваке преступне године, на месту где су се некада протезали фабрички погони отворена је Пословна зона која је и даље празна, у Техничкој школи више се не школују кадрови за потребе фабрике.

            Једно по једно, свако од ових здања губи употребну и добија само симболичку вредност. Одлазе и људи, и то млади људи. Њима симболи ништа не значе. Од симбола се не живи. Своју будућност овде више не виде и нико због тога не може да им замери. Од 1931. године када је у Борову почела изградња фабрике па до данас његови становници прешли су дуг пут и на крају доказали да нису способни да одгоје предузимаче. Више воле да буду „сиромаси и бескућници“. Предали су се. Сви.

            То није само пораз садашњег руководства Борова, не, то је пораз свих који су умирање фабрике гледали скрштених руку. Не питајући и не тражећи ништа препустили су се инерцији, прихватили да другачије не може бити. Радници су ћутке прихватили да купују станове које су одавно отплатили, да подобијају отказе без отпремнина и немо гледају док су им испред носа односили муку коју су стварали деценијама.

            Уместо да ствара услове за отварање радних места градска власт намерава 20 милиона куна да уложи у обнову Водоторња, бесмислене меморабилије од које нема никакве користи. Граде базен у ком не да се нико неће купати него у који нико неће моћи ни ући јер неће имати пара да га плати. Ништа од тога нема своју економску оправ-даност. Као пијани милионери арче новац на глупости. О људима више нико не води рачуна. Борово насеље се празни, умире. Никога није брига.

            А Бату и Максимовића мајка више не рађа.                                              

Славко Бубало
Извор бр. 139.
30.3.2016.