Све чешће миграције становништва, висока стопа незапослености и животна егзистенција зависна од социјалне помоћи, најчешћи су проблеми са којима се суочава већина општина у Хрватској. Чак и поред значајног туристичког и индустријског потенцијала, са истим недаћама и проблемима бори се и становништво личке општине Грачац, ком је, по речима заменика градоначелнице ове oпштине, у последњих пар година „видно посустао почетни оптимизам“.
Једна од територијално највећих општина у Хрватској, са 1.260 км2 у саставу Задарске жупаније, и поред 4.690 становника, колико их је евидентирано на последњем попису становништва 2011. године, спада међу најненасељеније области у Хрватској. Слаба развијеност у економском и привредном сектору, немогућност трајног запослења, и низ негативних фактора у последњих пар година, нису само зауставили повратак становништва у ове личке крајеве, већ су и значајно убрзали миграције млађе популације, која се пре десетак година одлучила на повратак.
Све до уласка Хрватске у чланство ЕУ, знатан број повратника у јужној удолини Лике, подно планине Велебит, веровао је у туристички потенцијал и индустријски развој овога краја, бар налик ономе из предратног периода. Како почетне амбиције већином нису давале очекиване резултате и видљиве помаке, већина људи временом је одустајала, и Грачац је врло брзо постао град из ког се све више одлази, а ком се, нажалост, мало ко враћа.
Пусте градске улице, тишина која истима доминира у сред поднева и радне недеље, затворени прозори на свим већим објектима у ширем центру града, само су неки од показатеља колико је, заправо, живота у овом граду.
Заменик градоначелнице Грачаца, Милан Танкосић, објашњавајући незавидну ситуацију у којој се овај град тренутно налази, истиче како је највећи проблем за све почетне пројекте, развој туризма и оспособљавање кадрова који би се бавили развојем ове руралне средине, неопходно много више искуства и времена, но што га они, за сада, имају, а живот у Грачацу дефинише као скромну борбу за опстанак.
- Привреда и предузетништво у читавој нашој општини су на јако ниским гранама, прилике за запослењем готово да нема, млади људи одлазе из дана у дан све више, што је посебно изражено у последње две године. Изузев јавних предузећа која још увек нешто раде,
мало услужног сектора и трговине, ништа више није у функцији. Праве производње, као што смо некада имали, бројне фабрике које су запошљавале на хиљаде људи, то више немамо, и то је оно што најчешће одвраћа људе од повратка. Већина нас је, још у самом старту, мислим на повратак, имала неке криве процене. Када смо пријављивали прве програме и пројекте за развој, мислили смо да ће се туризам у овом крају знатно брже развијати, а то опет говори да нисмо добро познавали ситуацију у којој смо се нашли, јер многи елементи ту још нису били тада, а ни сада нису остварени. Пројекти се раде, не могу рећи да их нема, ту је спелеолошки парк „Црнопак“ везан за оближњи нам Велебит, и то један од највећих, у вредности око двадесет милиона куна, затим све популарнија етно-села, фестивал који је јединствен у овим крајевима који окупља око 10.000 људи, углавном странаца, дакле, нешто се ипак ради, али недовољно да сви људи, или бар већина живе од тога. Ми, пре свега, требамо да се фокусирамо на одређене гране у туризму, дакле, ако идемо на тај еколошки прихватљив планински туризам, онда треба улагати у планинарске домове, планинарење, шпиљаре и слично, али све истовремено не можемо - објашњава Танкосић.
Повратак становништва у читаву Лику стао је пре више од десет година. У том периоду већином је завршена државна обнова и остварена већина права на том пољу повратка. Међутим, како и сам Танкосић каже, људима за останак нису довољна четири зида, већ могућност да од нечега могу живети. Малобројни су они који својим примером сведоче о могућем опстанку, док је већину видно напустио почетни оптимизам.
- Сам повратак људи дешавао се у неколико валова, људи су долазили и у околностима које су, са неког садашњег аспекта, биле лошије али је владао већи оптимизам. Највише људи се вратило у периоду од 2000. до 2004. године, обнављали куће, решавали своја статусна права и некако се свуда осећала та динамика. Након шест месеци, годину или две проведених овде, почели су опет да одлазе јер их више ништа није задржавало, нису пронашли начин, прилику да остану. Оно што је за нас горе од тога, јесте садашњи одлазак људи, и бојим се да ће, по питању људских ресурса, то комплетно осиромашити овај крај. Сада смо у позицији да ретко ко жели да остане, а ми ако останемо и без тог елемента да нешто градимо, имаћемо само природу, а природу није лако уновчити нити само од ње живети. Треба нам знања, треба улагања, треба рада, а нама свега тога недостаје. Пар људи овде својим примером показују да се може успешно пословати, да има капацитета, али је таквих јако мало - истиче Танкосић, додајући како тренутну ситуацију треба реално сагледати, али то не значи да треба бити пасиван и лако одустајати.
МЕЂУНАЦИОНАЛНИ ОДНОСИ КОРЕКТНИ АЛИ БЕЗ ПРЕВЕЛИКОГ ЗАЈЕДНИШТВА
У самом Грачацу, у односу на предратни период, структура становништва комплетно је измењена. Срби данас чине око 45% свеукупног становништва, док другу половину становништва чине већином Хрвати из Босне, Славоније и у најмањем проценту староседеоци. Међуљудски односи дефинишу се као коректни, али без превеликог заједништва. Највећи проблем, када се ради о припадницима српске националности, и данас је заступљеност у државним институцијама и јавном сектору.
- Копмлетан и савршен заједнички живот, па чак ни такав суживот овде не постоји, и то морамо бити искрени, али неке претеране нетрпељивости и значајних инцидената исто тако нема. Још увек се живи у две одвојене заједнице, али и те заједнице се разликују по свом пореклу и културолошким обрасцима. Ми имамо представнике српске националне мањине на власти, али је највећи дисбаланс видан у јавном сектору где имате запослених стотине људи, припадника већинског народа и готово ни једног запосленика из редова српске националне мањине. На томе се мора много радити, дати неке добре примере јер би то било здраво за заједницу - сматра Танкосић
У самом центру Грачаца, међу фотографијама старог града, и редовима које красе преко 16.000 наслова, одише једна сасвим другачија атмосфера, она која, бар на тренутак, поново оживљава успомене на она лепша, прошла времена. Богатство културе и историјског наслеђа читавог личког краја, брижно се негује у Градској библиотеци. Различитим активностима из области културе, пројектима које спроводе током читаве године, труде се, кажу, не разми-шљати о негативном тренду одласка становништва, који је сваке године видан и по све мањем броју чланова. Највећи мотив је сачувати дух прошлих времена, писмом, језиком и културом обогатити живот у заједници, а традицију пренети на неке нове, млађе генерације које овде одрастају.
- Култура је један живи организам који функционише попут човека, а ми се трудимо да култура нашег краја остане препознатљива. Иако не желим причати о негативним стварима и проблемима које имамо, морам рећи да ситуација генерално јесте лоша. Велики број деце нам одлази. Прошле године имали смо 300 чланова, а ове ћемо бити срећни ако их буде и 200. То вам све говори. Средина је таква да нема производних занимања и млади кадар, који би требао бити будућност овог краја, носилац привредног, културног и друштвеног живота, нажалост, одлази у потрагу за бољим. На нама је да се боримо и даље, верујемо у нека боља времена, и покушамо сачувати прошлост како би се имали чиме похвалити у будућности - са реалним сагледавањем стварности али и са најистакнутијим оптимизмом каже Божидар Дробац, директор Градске библиотеке.
А оптимизам је оно што људима у Грачацу све више недостаје. По речима Танкосића, уколико се буду ослањали искључиво на општински буџет и чекали да им неко понуди могућност за посао, требаће „сто година“ да се опет врате у предратни период, а при том мислећи на инфраструктуру, електрификацију и све остале предности које су у то време уживали. За бољу будућност још увек се може пронаћи начин, а за то су, пре свега, потребни људи, њихова ангажованост у стварању нових пројеката, повлачење средстава из ЕУ фондова, па и удруживање ради заједничког напретка. Потенцијала има, али за њихово коришћење треба се покренути и одустати од тренутне, свеопште владавине песимизма.
Васка Радуловић
Извор бр. 130.
24.11.2015.