Луђачка кошуља: Да се забораве Петар и Павле Голубовић из Коњица - www.zlocininadsrbima.com

3. јул 2020.


Луђачка кошуља: Да се забораве Петар и Павле Голубовић из Коњица


Ово су фотографије херцеговачких градова Требиња и Коњица.

Грађански рат 1992-1996 у Босни и Херцеговини је захватио и та два града. Град Требиње је био под контролом србском контролом, а Коњиц под муслиманском. По предратном попису из 1991 године у Требињу је живјело 69% Срба, 18% муслимана, 4% Хрвата... а у Коњицу 54% муслимана, 26% Хрвата и 15%Срба...

Муслиманске власти широм БиХ су оформили државне концентрационе логоре за Србе. У Коњицу и Челебићима, такође. Срби су лишени слободе само  због  тога  што  су  били  друге  народности,  вјероисповјести  и политичког  опредељења.  За  разлику  од  коњичких  Срба,  требињски муслимани су били на слободи и код својих кућа.

И док смо ми по муслиманским и хрватским логорима Бога молили  да  нам  муке прекрати, то је  Ален Главовић на требињској  пијаци јануара 1993  године зарађује  продавајући дефицитарну робу за интерес и профит Срђана Алексића.

Почетком рата сви Срби од Чапљине, Мостара, Челебића, Коњица, Тарчина, Пазарића, Сарајева, Високог, Кладња, Зенице  и Тузле... су затворени, ако  нису  прије  тога  убијени, у  новоформиране  логоре Федерације БиХ.

У Коњицу  је 1. јула 1992. године убијена србска породица Голубовић. Убијени су стријељањем супружници Ђуро и Власта и њихова два сина Петар и Павле. Павле је имао пет година, а Петар  седам.

Стријељање четверочлане породице, у први мах, је преживио седмогодишњи Петар. Измигољио је испод родитељских тијела, несвјесно тражећи спас, дошао је до неких ''чика'' на портирници Игмана који су га одмаг предали припадницима муслиманске ткз. Армије БиХ, оним истим који су извршили стријељање. Ту ноћ, Петар је стријељан по други пут.

Овај пут није претекао!

Истовремено, Срби Требиња супротно плановима службеног Сарајева интегришу требињске муслимане, обећавајући им право на живот, што је за ратно стање било сасвим довољно да муслимани у Требињу остану на својим огњиштима.

Не мали број муслиманских младића је узео активног учешћа  у  ВРС  и  одбрани  Требиња.  Службеном  Сарајеву ситуација  у Требињу није одговарала због пропаганде са којом су наступали пред Западом  и многим  институцијама УН  гдје  су се трудили представити односе ''невиног'' муслиманског народа и србског агресора!

Услиједила је политичка акција којом су требињски муслимани, њих око 5.000 притиском службеног Сарајева, морали напустити родни град. Руководство СДС (Српска Демократска Странка) у зиму 1993. године им обезбјеђује аутобусе којима су напустили град и отишли у Црну Гору и даље.

21. јануара 1993. године, сплетом околности је дошло до инцидента на требињској пијаци гдје је Ален Главовић био иза тезге на којој је била дефицитарна роба. Сукоб  су због  многих  неријешених  околности, изазвали војници ВРС који су били на допусту, односно вратили се са прве линије фронта, одакле је Срђан Алексић својевољно отишао.

У вербални и физички сукоб се  умјешао  Срђан  Алексић,  бранећи  отуђену  робу  са  тезге  и Алена Главовића, свог радника. Ален је побјегао, а Срђан са повредом, без свијести, остао на бетонској површини. Немоћни да му живот спасу, након седам дана, доктори  искључују  машине  и одржавање повријеђеног у  вјештачком животу. Актери сукоба су процесуирани пред Судом и институцијама Републике Српске.

Догађај у Требињу 15-ак година касније је искориштен да се изврши поновно јавно суђење и србском народу навуче ''луђачка кошуља''.

Да  се  на  тези,  ''Срби  су  убили  Србина,  зато  што  је  бранио  човјека (муслимана)''  покаже  осталим  Србима,  нацијама  у  региону  и демократском западу о каквој хорди народа се ради.

Јер, биће лакше доказивати све оне од раније, лажне злочине и оптужбе изречене против србског народа, а тиме и Републике Србске што би све укупно имало за циљ укудање РС и стварање унитарне БиХ.

Медијски подржани, муслимани противници помирења су лопту бацили у србско двориште. На набачену лопту скочише: Борис Тадић, Чеда Јовановић и тадашњи државних врх Републике Србије, показаше народу србском како треба главу покуњити, заћутати и набачену луђачку кошуљу носити.

Од пок. Срђана направише "хероја".

Причу је начео Срђан Диздаревић испред Хелсиншког одбора, РТС снимио документарни филм ''Срђо'', настао је филм ''Кругови'' у причу о Срђану укључише се портали, друштвене мреже, писани и електронски медији. По Срђану назваше улице у Сарајеву, Тузли, Панчеву, Подгорици, Београду, пролаз у Новом Саду! Показаше Србима еталон мјеру, какав то Србин треба бити који би задовољио апетите вјековних непријатеља наших са којима би они могли живјети.

Истовремено, да заборавимо Петра и Павла. Да не говоримо, да се не сјећамо како је извршен злочин над србском фамилијом Голубовић. За све остало ће се побринути ''добри муслимани''. Убиће учесника у злочину у затворској ћелији, да не говори, да превише не прича.

И рекли би, десило се несретним случајем, али како да повјерујемо када им је то седмо или осмо убиство у затворима или здравственим установама, оних муслимана који су били у судским процесима, а који су могли открити... сакривеног наредбодавца, службеног политичара.

И не само то, ''добри муслимани'' ће организовати да се уреди и раскрчи запуштено православно гробље у Коњицу. Да, ''добри муслиман'' подигне оронулу жељезну капију и гле чуда да у спомен стријељане браће на озиданом стубу капије подигне мермерну споме плочу!

Да ли ће србске власти Петром и Павлом, именовати улице, тргове или институције као што то учини нека власт раније са именом Срђан Алексић, покој му души!

Неће, јер онда би, мала Србчад учила са лимених табли причвршћених на фасадама зграда или знакова обавјештења о истини отаџбинског рата, о страдању, о мучки убијеним Голубовићима, о прерано прекинутим сновима Петра и Павла.

 

 

Ђорђо Шувајло
03.07.2020.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 478  пута
Број гласова: 5


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (6), Alexander Dorin: Манипулације са списком мртвих муслимана

Спортом против злочина: Меморијална утакмица "Радован Рајко Бараћ", 17.10.2015

Две (забрањене) приче о Сарајеву

Сјећање на егзодус 120.000 сарајевских Срба

За убиство 16 Срба у Сердарима 11 година затвора

Аргументи за демистификацију Сребренице

Заташкавање словеначких ратних злочина 1991




Поделите ову вест, нека се чује истина...































Skip Navigation Links