Нема ту ни зрна дилеме: Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Има право да буде песимиста, да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србију, све има право али... нема право да све то ради с позиције председника Српске академије наука и уметности. Једно с другим не иде. Или, или. Председник САНУ није председник Фонда за хуманитарно право. Оно што је у овој држави дозвољено Наташи Кандић, није Владимиру Костићу. Бар би тако требало да буде, бар док је Костић на челу САНУ.

Готово три деценије од чувеног Меморандума, кад су српски и југословенски комунисти изгледа заувек ућуткали САНУ, ова српска институција није се оглашавала ни по једном великом политичком, друштвеном, културном питању. Као да не постоје. А онда се, пре два дана, огласио Костић, председник САНУ, с поруком Србима да Косово и Метохија нису у нашим рукама. Као да Срби то не знају.

Костић држи да је у овом тренутку кључно пронаћи мудар начин да "с елементима достојанства напустимо Косово". Таква врста достојанства, професоре, не постоји. Ко је, под присилом, с ножем испод грла, достојанствено напуштао кућу у којој је рођен? И много већи народи од српског, каже Костић, губили су основе. Који народи? Јевреји? Они су две хиљаде година, расути светом, носили сећање и предање о Јерусалиму. Никада, тајно ни јавно, ниједан Јеврејин није затражио начин достојанственог, вечног отклона од Јерусалима.

И вратили су се у Јерусалим.

Нико разуман међу Србима не заговара повратак на Косово под оружјем, на тенковима, али разум, исто тако, не може поднети став да се само неколико година након окупације једног дела Србије, истог тог дела одрекнемо. Како? Да спалимо катастарске књиге, мењамо уџбенике, кажемо деци да то није наше? Ко нам је, и да хоћемо, дао то право?

Многи међу Србима, ево и председник САНУ, подлегли су пропаганди (углавном кројеној у Београду) да је окупација Косова и Метохије фактичко стање с којим се морамо помирити. Такав став је негација слободе, људскости, основне потребе човека, негација антифашизма. Како је могуће славити Дан победе, а заговарати мирење с фактичким стањем? Председник САНУ Владимир Костић добио је два пута (редак случај) Октобарску награду града Београда, а та се, ако је неко заборавио, додељује у знак сећања на ослобођење Београда од нацистичко-фашистичке окупације. Појам окупација, а овде говоримо о Косову, не мења значење у зависности од имена окупатора: Вермахт или НАТО, учинак је исти.

Не смемо у овом случају од председника САНУ да правимо издајника, јер он то није, као што он сам не сме себи да допушта "слободу говора" и другима држи лекције бар кад је о Косову реч. Верујем да му је позната она бесмртна епизода о повратку великог песника, академика Милана Ракића, на Косово, 1912. године.

Ратко Дмитровић
Вечерње новости
20.10.2015.