Свака велика земља, царевина, групација људи која жели да уништи мале користи се античким методама, познато као "тројански коњ". Ради се о томе да треба убацити некога или нешто, што ће њихови противници прогутати као удицу и онда слатко се смјешкати свом оствареном циљу. Нажалост код Срба то функционише врло лако да им се подмећу разни "тројанци", јер код нас је на првом мјесту топла славенска душа и неисквареност, односно немамо очекивања за такве погане намјере према било коме.
У мору подметачина издвојио бих овај пут једну - Ивицу Рачана, некадашњег предсједника Савеза комуниста СР Хрватске, односно Социјал-Демократске Партије. Данас је годишњица његове смрти.
Милановић наставља Рачановим стопама
Но, да анализирамо његове почетке.
Родио се 24. фебруара 1944. у градићу Еберсбаг, у њемачкој покрајини Саксонија, на крајњем истоку данашње Њемачке уз границу са Чешком. У то вријеме је то био дио Трећег Рајха, односно Хитлерова машинерија којој се надизрао крај. Његова мајка Марија је поријеклом из Лике, а отац Иван из Славоније. Вриједи рећи и то да је Иван Рачан био у скупини југославенских добровољаца који су средином тридесетих година 20. вијека борили у Шпанији на страни Републиканаца.
Родитељи су му ту доведени у радни логор. Очевици казују да је једна Њемица спасила његову мајку која је била у поодмаклој трудноћи са Ивициом и извукла је одатле. Касније су једва преживјели савезничка бомбардовања Дрездена.
Пошто се завршио Други свјетски рат цијела породица се вратила у домовину и настанила се око Славонског Брода.
Породична успомена (Ивица десно)
Још од дјетињства се видјело да мали Ивица има занимања више за књигу него за лопту, па је тако успио да добро заврши основну школу и упише гимназију гдје се није превише прославио због бунтовништва. Ипак, одлази у Загреб на студије. У младалачким данима показао је велико интересовање за друштвене активности и приступио је Савезу комуниста Југославије са непуних 18 љета. Но како је био превише бунтован бива избачен. У то вријеме он је носио браду, пошто се дивио боливијском револуционару Че Гевари. Постоје информације да је хтио глуму уписати и да се бавио сликарством.
Дипломирао је 1968. године на Правном факултету. Први посао добија у Институту за друштвено управљање.
Раних седамдесетих година у Хрватској је угушено "Хрватско прољеће", покрет који је од највишег руководства СФРЈ оцијењен као деструктиван јер је нагињао ка усташтву (наци-фашизму) и ширио националну нетрпељивост. Управо кажњавање вођа МАСПОК-а отворило је врата новим тј. младим кадровима у републичкој партијској организацји. Ивица Рачан постаје члан Извршног комитета Савеза комуниста Хрватске (СКХ).
Рачан успјева 1978. да преживи на аутопуту "Братства и јединства" саобраћајну несрећу у којој је десетак људи смртно страдало. Тада према његовом казивању му се први пут указао Бог.
Само двије године након смрти ткз. Највећег сина наших народа и народности Рачан бива 1982. постављен за управника политичке школе "Јосип Броз Тито" у Кумровцу. Иако су многи сматрали да ће он увенути у малом загорском селу, десило се обрнуто, Рачан је успоставио контакте са највишим руководиоцима тадашње државе. Истовремено, имао је прилику да размјени мишљења са словеначким дисидентима и да осјети талас сепаратизма у алпском дијелу Југославије.
Током 1986-1989 Рачан бива на врло значајној позицији - члан Предсједништва СКХ, да би потом преузео и водећу улогу те организације као њен предсједник. Он је ту имао не само врло либералне ставове у политици, већ и начин облачења.
Круцијална ствар се дешава 22. и 23. јануара 1990. у београдском Сава Центру на 14. ванредном конресу Савеза комуниста Југославије. Ово је било вријеме дубоке економске кризе која се осјећала у свим сегментима друштва, не само у Југославији, већ и Источној Европи. Словеначки делегати СКЈ су већ одлучили да напусте засједање, док им Рачан први пружа подршку и сљеди њихов примјер. Многи историчари и социолози сматрају да је слом СКЈ значајно помогао растурање југославенске федерације, а сепаратистичким снагама дао вјетар у леђа.
Само неколико недјеља прије прољећних избора 1990. у СР Хрватској Ивица Рачан има антологијску изјаву: "ХДЗ је странка опасних намјера".
Улога за Холивуд: Ивица против Фрање
Заправо, Рачан је имао увјерења да Хрватска може да се издвоји из СФРЈ, али на миран начин, док је Фрањо Туђман (предсједник и оснивач ХДЗ) окупио око себе болументу ликова који су хтјели не само независност Хрватске, већ и етнички и вјерски чисту државу, што је неумитно подразумјевало да тај циљ треба остварити оружаним путем. Тешко је вјеровати да би стотине хиљада Срба мирно напустило своје домове и отишли сами у СР Србију.
Иако су на иборима Рачан и Туђман били главни ривали, када су пребројавања гласова завршена, Рачан своје "поене" предаје без имало срама управо Туђману, вјеровали или не. Парадокс ове приче је то што су за Рачана највећим дијелом гласали Срби и то они наивни који су били опијени добрим животним стандардом, одрасли на причама "Мирко и Славко", "Титовом Луксу", "Николетини Бурсаћу", седам офанзива и сл. Била је то једна од највећих подвала не само избора 1990. већ и задње двије деценије 20. вијека у Југославији.
Било како било, Туђман је формирао власт са: Стјепаном Месићем, Јосипом Манолићем, Иваном Векићем, Мартином Шпегељом, Гојком Шушком...и др. Њихов циљ је био врло јасан. Отјерати Србе са "вјековне хрватске земље". Радили су то врло успјешно скоро десетак година. Па се може рећи да је биланс Туђмановог режима до децембра 1999. био такав да је око 650.000 Срба напустило принудно своје домове, очевину и дједовину.
Јануара 2000. године на изборима коалиција око СДП побјеђује ХДЗ и Рачан постаје премијер. Сви су очекивали велики обрт и да нестане екстремизам у Хрватској. Тада је чак кружио виц "како је Загреб прекопан, пошто су сви почели да траже своје црвене књижице". Предсједник Републике Хрватске постаје Стејпан Месић. Умјесто да њих двојица раскринкају заосталу Туђманову пирамиду криминала, они су то само легализовали.
Овдје би навео двије врло чудне ствари код Рачана и СДП-а.
У мају 2002. године Ивица Рачан одлази у Блајбург гдје између осталог изјављује сљедеће:
- “Овдje одajeмо почaст свим жртвaмa Блајбургa. Одaвдe жeлим упутити искрeну исприку и сућут свимa онимa чиjи су животи нa било коjи нaчин обиљeжeни трaгeдиjом Блајбургa, коjи су нa било коjи нaчин због Блајбургa пaтили. Жeлим одaти почaст, поклонити сe с пиjeтeтом свим жртвaмa прошлих сукобa у повиjeсти, нeовисно о томe у имe коjих су идeологиja и политикa злочини чињeни.
Нeдaвно сaм сe поклонио жртвaмa Jaсeновцa. Дaнaс овдje изрaжaвaм сућут и жaљeњe због Блајбургa. Aко то вeћ нису учинили они коjи су морaли, чинимо изновa то ми иaко у добa злa Блајбургa и Jaсeновцa нисмо ни били рођeни, или смо сe тeк родили. Прошлост нe можeмо миjeњaти, нe можeмо ни мирити свe онe коjи су судjeловaли у прошлим крвaвим сукобимa. Aли врло je вaжно дa jучeрaшњи сукоби нe потичу новe и aктуaлнe, врло je вaжно дa сe jучeрaшњa мржњa нe прeноси нa новe гeнeрaциje жeлимо ли чувaти и очувaти дeмокрaтску Хрвaтску.
Дaнaшњa Хрвaтскa осуђуje свaки злочин упрaво зaто што je грaђeнa нa тeмeљимa дeмокрaциje aнтифaшизмa, одлучног одбaцивaњa свaког eкстрeмизмa у имe коjeг су чињeни злочини свaкe политикe, свaког тотaлитaризмa – лиjeвог и дeсног, црвeног или црног. Нeсрeћa Блајбургa и Крижног путa вeликa je. Трeбaмо je пaмтити кaо опомeну.
Блајбург je опомeнa и свjeдочaнство злочинa коjи сe нe смиjу поновити. Стогa упрaво овдje жeлим jош jeдaнпут поновити кaко je вaжно поштивaти људскa прaвa, људскe животe и устрajaти у рaзумиjeвaњу, толeрaнциjи и миру”.
Коме се клања Ивица Рачан?
Иронија судбине, па чак и живота јесте што у Хрватској многи лицемјерни и профашистички политичари, публицисти покушавају да изједначе Јасеновац и Блајбург. То их уствари одаје, јер они са таквим ставовима желе да умање ужасе јасеновачке индустрије смрти.
Замислите да неко стави знак једнакости између Холокауста и Нирнбершког процеса... ја то не могу ни да замислим!
На јасеновачким пољима смрти је усташки режим Анта Павелића поубијао на најстрашније начине стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, док је број Хрвата антифашиста више у домену статистичке грешке. Они су за та злодјела имали потпуну подршку римокатоличког клера који је представљао кардинал Алојзије Степинац. Да се не бавимо само бројкама, хрватски и муслимански Луциферисти су у казаматима Брочице, Крапије, Кожаре, "Циглане" и Доње Градине показивали толико бестијалности и иживљавања над невиним жртвама углавном женама и старчади, а милости није било ни према дјеци. Ови монструозни покољи су трајали од августа 1941. до априла 1945. што ће рећи пуне четири године. Усташки садизам је такав био да су се зликовци такмичили у разним "дисциплинама" убијања.
С тим да је јако важно рећи да Јасеновац свакако није једино мјесто страдања Срба библијских размјера, већ само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата. Прије Јасеновца успјешно је радио систем концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг, док су серије покоља почињене над србским живљем у Ливањском Пољу; Сребреница и Стари Брод на Дрини; Глинска црква, Острожин и Грабовац на Банији; Попово Поље, Пребиловци и Житомислић у Доњој Херцеговини; Дивосело, Кореница и Бракусова Драга у Лици; Машвинска шума, Вељун и Садиловац на Кордуну; Козара, Шушњар, Драксенић и Дракулић у сјеверној Босни; Гаравице код Бихаћа; Лежимир и Фрушка Гора у Срему...итд.
Њемци су из усташких логора Србе одводили чак и у Норвешку, да се не врате. Ово је била тајна операција под шифом "Викинг" започета у љето 1942. године.
С друге стране, када су ојачале партизанске јединице у прољеће 1945. силовито су јуришале ка Алпима. Многи припадници оружаних снага НДХ као и Павелићева администрација су у колонама започели свој историјски бијег ка Италији и Аустрији, надајући да ће их западни Савезници заштитити од Титових бригада. Знали су врло добро да ће морати одговарати за своје крваве пирове. Међу бјегунцима је било и народа, тј. цивила, али они нису били већина, већ мањина од 12-15%...
Средином маја 1945. британске окупационе снаге су предале мноштво Хрвата (до 50.000) југославенским властима који су организовали њихове хитне ликвидације стријељањем у словеначким шумама око Дравограда и Марибора. Налог за такав сурови обрачун стигао је из Београда, односно Јосипа Броза Тита. При чему је важно поменути, да ту није било само Хрвата, већ и осталих антикомунистичких фракција других народа. Управо ће Блајбуршка стријељања током Хладног рата постати врело за напајање нових младих нараштаја међу "домољубима", како у печалби, тако и у домовини.
Друга ствар која је врло чудна у Рачановој странци СДП јесте отварање споменика усташком официру Рафаелу Бобану, једном од најпознатијих командира у злогласној Црној Легији током Другог свјетског рата. Свакоме ко се имало бавио темом НДХ је добро позната та јединица Црна Легија као и крвави трагови које су оставили широм Босне и Херцеговине. Заправо, Црна Легија је била гвоздена песница НДХ.
Зашто Иво радиш криво?
Наиме, ово спомен обиљежје је отворено у Сплиту средином маја 2014. само седам година након што је Рачан умро. У тој ујдурми је учествовао сплитски градоначелник Иво Балдасар, управо из редова СДП-а. Овим чином је врло добро појашњено јединство Хрвата, како усташа (фашиста), тако и комуниста, јер тобоже важно је аплаудирати свима који су се "борили за Хрватску".
У Уставу Републике Хрватске јасно пише да се његују антифашистичке вриједности. Бобанов споменик свакако да није једин примјер да то само мртво слово на папиру. Широм Хрватске већ три деценије имате стотине увредљивих графита: "Србе на врбе", "Бјежте псине преко Дрине", "Ми Хрвати не пијемо вина, већ крви четника из Книна", кукасти крстови, улице и тргови усташких крволока... док истовремено одјекује поздрав "За дом спремни". Највећа музичка звијезда међу Хрватима јесте Марко Перковић познатији "Томпсон", до 1991. је био крезави дунђер далматинске Загоре који је "славу" стекао оживљавајући авети НДХ.
Могу Хрвати да се не слажу око унутрашњих питања, могу чак и да се посвађају... али када је национални интерес у питању, онда су ствари кристално јасне. За њих су Срби су реметилачки фактор и треба их отјерати.
Управо тај став је и Рачан усвојио, па је пристао да глуми своју најзначајнију улогу у животу, 1990. године када је био "ован предводник" за киме су пошли наивни Срби вјерујући да ће он лупити шаком о стол и показати Туђману зубе. Нити је Рачан имао храбрости за тако нешто, нити је имао залеђину...
Написа: Чуле
29.04.2023.