Зашто ћути српска историја
О великом броју трагедија
И злочина од усташке каме
Од које су понори и јаме
Затрпани од српскијех кости'
То не може да јој се опрости
Осамдесет година и више
Не смје' нико злочин да опише
Нити смједе да диже знамење
Ни са крстом надгробно камење
Него диза симболе сатанске
Петокраке и бисте паганске
Па се тако крвници уздижу
А неправда и злочини нижу
Кроз читаво назадно вријеме
Ми трпимо безбожничко бреме
И никако скинут' га не знамо
Но и даље под њим скапавамо
Ако ћути српска историја
То не значи да ћу ћутат' и ја
Него узех перо и хартију
Да опишем људску трагедију
Што се деси у племену Пиви
Ђе су људи попаљени живи
И од каме усташке поклани
Па у живу ватру стрпавани
Од изрода Анта Павелића
И злогласне Куле Фазлагића
У прољеће четердесет треће
Када Пивом изникне цвијеће
То цвијеће а и густа трава
Пр'о гробова невиних жртава
Поникло је тада и постало
Да сакрије све што је остало
На згаришту од меса и кости'
У најљепше доба од младости
Пет стотина и више чељади
С вратовима усташе "наслади"
Међу њима и дјеце стотину
У колибе у ватри погину
А највећи гријех је до неба
Што је једна тек рођена беба
Која име још добила није
На бајонет пала крвопије
И истога кад се роди часа
Оде у смрт јер јој не би спаса
Од монструма безумних дивљака
У смрт оде и бебина мајка
А и отац загрли се с њима
Сви поклани у Пивским Долима
Невиђена то је трагедија
Кост до кости из ватре избија
Запаљени људи запомажу
А усташе лешеве налажу
У колибе од сламе и прућа
Међу кланце у пивска беспућа
Па се чује лелек до небеса
Док комади отпадају меса
А тијела ужарена цврче
Ко не гори, од жалости црче
Под Манастир Светог Саватија
Одвила се људска трагедија
Па је ова стара Задужбина
У близини пивскијех планина
Премјештена због језерске бране
Из дубине високо у стране
Да и даље Србину свједочи
О стотине повађених очи'
И спаљених људскијех тијела
Чији прах је вода однијела
И студена пивска вејавица
Про кланаца и стрмих литица
Дивизије "Еугена Принца"
Што смрт сије у ратно вријеме
И сатире часно Пивско племе
А побаца са стрмих литица
Куд се не би спасила ни 'тица
Несрећника хиљаду и триста
Јер вјерују у Исуса Христа
Много Срба и Српских племића
Од племена од Благојевића
Подијели судбину у Пиви
С лешевима који су још живи
И причају о крвавом пиру
У чувеном Пивском Манастиру
Гдје се поје Литургије Свете
За заклану мајку и дијете
И све жртве колико их има
Страдалника у Пивским Долима
Кад се "правда" камом дијелила
Тад се Пива на Небо селила
У крвавом Долу Гојковића
Би спаљено шездесет племића
Које ватра немилице гута
А не бјеше за спасење пута
Али ипак дјевојка Јаглика
Докопа се шуме и буквика
Из чувеног племена Аџића
Кућевића и пивских племића
Па спас тражи кроз пивске врлети
Али како даље преживјети
Јер осташе њени родитељи
Да умиру по усташкој "жељи"
И са њима њена драга браћа
Па се ова вила назад враћа
Таман кад се ватра распламсала
Сестринска је љубав надјачала
Па кад зачу врисак браће своје
Низа стрмо полеће присоје
Свјесно крену у смрт своју рану
Да се нађе браћи у одбрану
Усташе је не могу да држе
Јер се она јуначки отрже
Из крвавих злочиначких канџи
Па у ватри своју браћу тражи
И заједно са њима сагоре
Пивска Вила, понос Црне Горе
У Олтару Храма Вазнесења
Међу многе фреске и знамења
На најљепшој фрескописној слици
У српскоме граду Подгорици
Доминира лик Свете Јаглике
Страдалнице из Пиве велике
Чије дјело и лик показују
Са чиме се муке подмазују
Храброст, љубав, Вјера а и нада
Смрт једино може да савлада
Па због тога живе по прилици
Пивска Дола, Пивски мученици.
Написа: Милорад Шаровић,
07.06.2021.
Стихови су написани у знак сјећања на српске страдалнике из Пивских Дола, а на дан њихове мученичке смрти у Другом свјетском рату.