Прва жена пилот на Балкану: Марија Драженовић Ђорђевић - www.zlocininadsrbima.com

11. март 2016.


Прва жена пилот на Балкану: Марија Драженовић Ђорђевић


У 84. броју Извора из јануара 2014. године у овој рубрици писао сам о аеродрому у Борову и у њему поменуо и Марију Драженовић Ђорђевић, прву жену ратног пилота, не само у Југославији него и на целом Балкану. Верујући извору информације коју сам пренео написао сам да је Марија Драженовић рођена у Борову, али показало се да то није тачно. Ова жена ратница рођена је у Осијеку 10. априла 1924. године, а у Борово је дошла нешто касније када се њен отац запослио у фабрици обуће „Бата“.

            Овај податак забележио је новинар Радован Томашевић који је са Маријом разговарао у фебруару 1981. године у њеној кући у Вајској где је живела са супругом Љубисавом Ђорђевићем, инжењером агрономије. Томашевић је разговор водио за часопис ТВ новости.

 

ЛИМЕНЕ ПТИЦЕ

Како је сама тада рекла, Маријина љубав према летењу и авионима била је од оних „на први поглед“. Догодило се то када је ишла у други разред основне школе и када су их наставници повели у обилазак аеродрома. Тада је први пут авионе видела изблиза. Пилоти су, причала је она, били веома љубазни и предусретљиви па су ави-оном провозали чак и неке од наставница. Марија је била толико љубоморна да је заплакала. Један од пилота јој је тада пришао и упитао је зашто плаче. Одговорила му је да плаче зато што они возе наставнице, а децу неће. И поред тога што децу нису сме-ли да возе Марију су ипак провозали авионом и то је пресудно утицало на њен даљи живот.

            У петнаестој години, на изненађење њених родитеља, одлучила је да напусти школу и да се и сама запосли у фабрици „Бата“ како би могла да се упише у школу летења. Батина школа летења била је једногодишња и затвореног типа. У њу су могли да се упишу само радници Батине фабрике. Што је наумила Марија је и учинила и тиме није изненадила само своје родитеље него и све који су је познавали.

- Сећам се Марије Драженовић. У то време она је била хит у Борову као млада девојка пилот, али о њој не знам много. Мислим да је живела у Борову насељу, а не у Борову. Ма колико да пребирем по сећањима не могу да се сетим да је она живела у селу. Мислим да је њен отац био стројарац и да је захваљујући баш тој чињеници добио посао код Бате, каже један од најстаријих Бороваца Ђорђе Миросављевић.

- Знам да сам о њој читао и у боровским новинама негде 1939. или 1940. године. Лик јој памтим, није баш била од оних ситнијих жена. Била је онако јака, што би ми рекли.

            Марија се трудила да ни у чему не заостаје за својим мушким колегама, а на дан испита приближавало се невреме. Испит се састојао у томе да сваки пилот авионом направи три-четири круга, изведе неколико акробација и слети. Након њеног испита летење је заустављено због јаког ветра, али сви су положили. Марија, како је сама признала у разговору са новинаром ТВ новости, није била одлична него врло добра, али диплому пилота је зарадила и тако постала најмлађи пилот у Југославији и то не само међу женама, него и уопште.

 

РАТ И ИЗБЕГЛИШТВО

Њену каријеру пилота нагло прекида рат. Две године је радила као туристички пилот, а власник фабрике намеравао је да покрене сличну пилотску школу и у Мађарској. Марија је била једна од оних коју су припремали за инструкторе који би водили обуку, међутим избија рат и све је стало.

            Једнога јутра када су дошли на посао улазна врата фабрике била су закључана. Њеног оца усташе су ухапсиле и одвеле, а после два дана повеле га заједно са другим несрећницима на стрељање у злогласни Дудик. Марија и њена мајка све су то посматрале из жбуња и у колони су виделе и њеног оца. Убрзо су дошли и по њих и потерали их према железничкој станици, протерали су их у Србију. На железничком мосту код Шапца среле су њеног оца који се извукао захваљујући томе што му је помогао један од усташа с којим је био пријатељ. Пешице је отишао до Шида, а одатле возом до Шапца.

            Иако су мислили да ће се ту скрасити и у Шапцу је њен отац поново ухапшен и одведен у логор у Јарак. Срећом, убрзо су га пустили јер је у фабрици „Зорка“ требало радника. Марија је касније отишла у Београд код баке где је остала све до његовог ослобођења 20. октобра 1944. године.

 

 

60 БОРБЕНИХ ЛЕТОВА

Иако је Београд ослобођен у јесен 1944. на коначно ослобођење Југославије још се морало чекати 7 месеци, али Марија то није могла тек тако, скрштених руку. Хтела је да и она да свој допринос у ослобођењу земље од окупатора. Већ првих дана по ослобођењу главног града Марија је сазнала да Врховни штаб НОВЈ позива све пилоте да се јаве у најближу ваздухопловну базу. Иако се тај позив није односио на жене Марија се на то није обазирала него се јавила ваздухо-пловној команди у Земуну. Када их се сакупило двадесетак послали су их пешице за Панчево где је из дана у дан пристизало све више пилота. Тамо је поново срела своје колеге из Борова Саву Богданова и Мишу Ахметовића.

            Била је упућена на обуку на школским ПО-2 авионима, популарним „поликарцима“ и на ловцима ЈАК-9 након чега је постала пилот 11. ваздухопловне ловачке дивизије. Иако је очекивала да ће бити распоређена у један од три ловачка пука, на њено разочарење, доспела је у чету везе да лети „поликарцем“. Била је уверена да је разлог што није добила место у ловачком пуку био тај што је жена и то питање дуго ју је прогањало. Много година касније из једне књиге под насловом „Над својом земљом“ сазнала је да је то била заслуга команданта ловачког тренажног курса мајора Косте Лекића који је сматрао да Марију, као тада једину жену пилота, треба сачувати.

            Иако су за Марију летови „поликарцем“ на неки начин били понижење они нису били нимало једноставни и безопасни и нису се могли третирати као позадински. Беснеле су борбе на Сремском фронту. Марија је превозила пошту, лекове, наредбе, људе који су морали хитно да се пребаце, а обављала је и извиђачке задатке. До краја рата извршила је 60 летова и тако постала једина Српкиња ратни пилот. Капитулацију Немачке дочекала је на аеродрому Мађармечке у Мађарској.

            После рата, њен пук је пребачен у Скопље, где је летела равноправно уз своје мушкие колеге, а убрзо је демобилисана и напустила војну каријеру. Требала је да иде у Русију у школу, али се њена мајка толико ражалостила да је одустала, а касније када је могла да оде у Вршац као наставник летења мајка се разболела и њена пилотска каријера тада је и дефинитивно завршила.

 

 

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ СА „ПОЛИКАРЦЕМ“

Много година касније, приликом снимања једне емисије ТВ Нови Сад, Марија Ђорђевић имала је прилику да се у краљевачком аероклубу поново сретне са својим „поликарцем“. Тада је још увек био у возном стању, али већ су га припремали за пензију.

            Како је забележено тада је рекла: „По-мало сам тужна. Ја сам већ у пензији, а ви-дим и он ће ускоро у пензију.“

            Марија Драженовић Ђорђевић умрла је 6. октобра 1990. године и сахрањена је на Новом гробљу у Вуковару. Потражили смо њен гроб, да видимо у каквом је стању, али пошто је гробље све веће то није било нимало једноставно па смо се за помоћ обратили службеницима вуковарског Комуналца. Љубазно су одговорили на нашу молбу и одвели нас до гроба ове јединствене жене. Сахрањена је заједно са супругом Љубисавом. Умрли су исте године.

            Много је тога романтичног у овој причи, али и доста тужног јер је име Марије Драженовић заборављено пре свега у њеном завичају. За утеху, треба рећи да је њена кратка биографија, уз фотографију са пилотском капом и наочарима, објављена 2007. године у трећем тому „Српског биографског речника“ Матице српске. У том издању, међу 1809 биографија личности које су својим животним делом задужиле целокупно српство налази се тако и име прве жене ратног пилота у Југославији и на Балкану.

 

 

МАРИЈА ПОСТАЛА МАРИЈАН

Да је међу пилотима Народноослободилачке војске Југославије била и једна жена дуго се није знало па чак ни десеттомна „Војна енциклопедија“ није забележила тај податак. На име Марије Ђорђевић пажњу су скренули њени саборци. У свим списковима и документима њене ратне јединице њено име је уредно забележено па дуго није било јасно како се догодило да се за њу није знало, а за то, испоставило се, нису криви ни историчари ни публицисти.

Када је документација једном приликом сређивана неком необавештеном службенику било је чудно откуд жена у авијацији па је њеном имену додао „н“. Тако је Марија постала Маријан, а та неправда исправљена је тек крајем седамдесетих година прошлог века када је у једним новинама изашао први чланак о њој.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 137.
2.3.2016.





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1540  пута
Број гласова: 5





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1373 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1401 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1408 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1412 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1417 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links