Министарство спољних послова Руске Федерације упозорилоје проамеричку анититерористичку коалицију, да чине (поново) преседан у међународном праву који ће им се вратити као бумеранг: „ Покушајима да се постигну геополитички циљеви повредама суверенитета земаља у региону само ће ескалирати тензије и даље дестабилизовати регион“ , наводи се у саопштењу министарства.
Званична Америка покренула је наставак „Рата против терора“, овај пут против ИСИС-а, окупљајући под „претпоставком“ напада и на ЕУропском тлу, савезнике у кампању против тероризма. Управо „претпоставка и антиципирање напада“ учионио је НАТО офанзивним савезом, Западну хемисферу дестабилизатором многих земаља арапског света, блиског и далеког Истока.
Само током шест година мандата, амерички председник (иначе добитник Нобелове награде за мир) бомбардовао је седам земаља: Авганистан, Јемен, Ирак, Пакистан, Сомалију, Либију. Напад на Сирију (23. септембар) бележи седму земљу коју је светски „фактор мира“ САД уписао у легитимну мету формирања лојалних режима у систему петродржава, као и држава од геополитичког интереса за корпоративну Америку.
Припрема и провођење војних удара на далеко војно слабије земље, увек је иста. Ради се о „претњама миру“ коју изазову пажљиво одабрани „инциденти“ који треба светску јавност да преломе на страну страха због угрожене колективне безбедности. Затим следи армада. Без дозволе и процене „опште колективне сигурности“ од стране, за то јединог легалног тела-Савета безбедности. И, наравно, без позива или дозволе легитимно изабраног руководства метом маркиране суверене чланице Уједињених Нација.
Није било тако давно, када је Владимир Путин спасао америчког председника од међународног скандала када се први пут намерио на Сирију. И тада је први човек Русије упозоравао, уколико желите да срушите Асадов режим кога мислите да доводите на власт осим џихадиста? Ово јесте парафразирано, али суштински тачно и временом потврђено!
И, шта сада? Америка са својим партнерима, у ствари „туче“ по Асадовим непријатељима, оним истим терористима против којих се сиријски председник борио и добијао на терену. Или, је управо то и повод: Асадово напредовање и ослобађање Севера и Истока Сирије од ИС њихови спонзори једноставно нису могли да поднесу. Напротив! По америчком рецепту, направили су „изговор“: без иједног доказа да Западној хемисфери заиста прети серија терористичких напада, „десила се“ ужасна сцена егзекуције новинара од стране „џихадисте“ који говори завидно добрим енглеским језиком пред камерама, па тако и очима целог света.
Сцена ужаса која никог не може да остави мирног била је довољна, попут 11. септембра да се покрене „Рат против терора“. Тако и би!
Ипак да размотримо: да ли је терор нестао? Или је свет утонуо у још дубљи хорор какав тероризам иначе носи са собом. Поменућемо Гвантанамо...зар кампања „Рата против терора“ није условила нелегална хапшења по свету, притварања по америчким и НАТО војним инсталацијама „одабране и уобичајене осумљичене“? Зар, Гвантанамо није постао инквизиторски центар с невероватним тортурама над притвореницима постмодерне; зар управо због тога није „угашен“ и био предмет истрага унутар саме званичне Америке?
Или, да се подсетимо инвазије на Ирак, која је коалициона (америчко-британска) скандалозна грешка. Под „претпоставком“ да Садамов режим има технологију за производњу оружја за масовно уништење извршена је инвазија на Ирак. Оружје које је било окидач инвазије, наравно никада није пронађено. Др Дејвид Кели, британски научник достојан своје репутације који је био и главни у истрази поводом ирачког „оружја за масовно уништење“ пронађен је мртав непосредно пошто је изнео истину да „Ирачани не располажу оружјем“ које им се стављало на терет. До данас, колеге др Келија тврде да је овај научник сјајне репутације, у ствари убијен . Истрага, она права никада (и поред инсистирања научне заједнице) није покренута!
Коначно, али не и последње: СРЈ је противправно (као и све поменуте земље) бомбардована три месеца у „хумане сврхе“ јер је Милошевићев режим „кршио права Албанаца“. Тај исти Милошевић, који је у моменту када је то одговарало Клинтоновој администрацији после Дејтона био „фактор мира и стабилности на Балкану, борио се против сепаратизма потпомогнутог класичним тероризмом. Финансираним и обученим од стране појединих али моћних земаља западне хемисфере. Уосталом, зар званична Америка када је пактирала с Ибрахимом Руговом није УЧК ставила на списак терористичких организација? Оног момента када се срачунало да УЧК-е прузимају терен од интереса САД, ОВК је постала „ослободилачки покрет“ а Милошевић балкански „касапин“.
Притом, да није било НАТО агресије, неопходно је рећи, ОВК никада не би славила „победу“ над српским снагама. У тренутку када је процењено да ће Србија потући терористе, „десили“ су се ваздушни удари најразвијенијих земаља Запада који су ОВК за награду дали државу. Ону исту, коју сада маркирају као једну од „спремишта“ и транзита џихадиста.
Данас, у наставку кампање „рата против терора“ Косово је назначено као зона која мобилише и одакле одлазе у „свети рат“ припадници ИСИС-а. Само средином августа текуће године и током једне акције на тзв Косову ухапшено је 43 исламских екстремиста. Колико их је већ отишло у „свети рат“ и колико ће их тек отићи-не зна се, јер је од НАТО агресије над СРЈ граница постала толико порозна да и сама исламска заједница, као и инсталиране проамеричке власти не знају ко се све налази у јужној српској покрајини, на чему ради и шта спрема: „ Након рата свако је могао да дође и оде када је желео“ рекао је за „Дојче веле“ председник Исламске заједнице са тзв. Косова Наим Трнава „Тако је дошло до индоктринације наше омладине“ истиче Трнава. Та „индоктринација“ нашла је према албанским аналитичарима плодно тле међу сиромашнима и незапосленима који су изгубили сваку наду у боље сутра: „таквих је на Косову преко 40 одсто“ истиче аналитичар Хаки Абази, председник Рокфелер Фондације у Приштини.
„Због тога свега тога“ како наводи Абази, „многи су подложни утицају који долази из арапских земаља. Оне су након рата на Косову основале бројне невладине организације, које и финансирају.“ Према најновијим истраживањима те организације само у последњих годину дана из Либије, Либана, Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије добиле су финансијску помоћ већу од 25 милона евра. Безбедносни органи, према писању утицајног немачког медија, претпостављају да се иза тих НВО крију екстремистичке групе. Исту предикцију су, и не тако давне 1999 године, имали европски аналитичари који су тада упозоравали шта све може да се деси кад се фактички објави капитулација пред џихадистима . Тада је немачки писац и новинар Хенрик Бродер у утицајном немачком листу „Шпигл“ и објавио текст под насловом „Капитулација пред исламским фанатизмом“. Ипак, америчким геополитичким интересима тада је погодовао пакт с онима преко којих су могли да заврше врло важан део (увек спорног) српског питања на Балкану.
О чему је, онда, уопште реч? Како у једном случају терористи могу бити „добри“, „борци за слободу у тиранским режимима“ (Ирак, СРЈ, Сирија), а онда постати „лоши момци“ који прете целом свету?! „Сада када је Исламска држава Ирака и Леванта постала америчким непријатељем, желео бих да подсетим да су (ИСИС милитанти) то исти људи који су добили моћна спонзорства и материјалну подршку споља када су се рушили режими у Либији, и нешто касније покушавали слично и са Сиријом“ рекао је први човек руске дипломатије, Сергеј Лавров у разговору за петерсбуршки Канал 5.
Како су, онда, од савезника постали непријатељи-е то је подужа прича која се може свести на новац и моћ. Једном када се пружи рука плаћеницима, пре или касније откинуће вам је из рамена. Наиме, у петродржавама историја верских ратова и сукоба, обарања режима у ствари је историја која бележи претенденте на контролу нафтних изворишта и постројења. Режими су постављани и рушени, управо и једино из тог разлога који се често паковао у маркетиншку „флоскулу“ датог момента која је увек „играла“ на ниске страсти сиромашних и обесправљених. Тако се терор само ширио и мењао облике и правце, и чини се да ће и актуална кампања ићи у том смеру. И САД и Британија налазе се пред домаћим важним политичким изборима, за кампање „преживљавања“ дела глобалне елите увек је добродошао рат, с једне стране. Корпорације мисле да ће повратити контролу над „сфером од интереса“ а народ гине сваког часа. Ко данас говори о „јучерашњим“ сукобима на турској граници када су бројне избеглице кренуле у тражењу уточишта; или, о цивилним жртвама кадгод би Томахавк ударио „легитимну“ мету правећи ужасне „колатералне штете“.
Све претходно речено, био је контекст сусрета светских лидера под окриљем Уједињених Нација, сада више него пре, подељених у два потпуно различита света: Истока и Запада. Запад не схвата да га Исток маркира за генератора тероризма каквог смо (нажалост) савременици. А и чини се да га баш и није брига јер туче туђим „топовским месом“ и ратује оружјем које чак није покривено правном регулативом (дронови).
У таквој међусобној све дубљој подељености две дијаметрално супротне цивилизације која своју најопаснију димензију има на територији Старог континента (Украјина) мале земље покушавају да балансирају у простору кога, заправо, више нема. Стога није најјасније, како званична Србија мисли да у војном смислу буде „интероперабилна“ и са НАТО и са руским војним снагама; како очекује „пријатељски искрене односе“ с Руском Федерацијом када је управо у Њујорку, првом човеку Србије Барак Обама ни мање, ни више рекао „Радите добар посао само наставите истим темпом“?!
Иако, званична Србија зна да је и овај „Рат против терора“, отпочео ваздушним ударима на суверену државу, без одобрења Савета безбедности и без позива „у помоћ“ још увек актуалног сиријског руководства.
Да не буде забуне: тероризам треба уништити свим легалним средствима...али ко овде генерише терор?
Званична Србија, у актуалном геополитичком и географском окружењу, итекако је морала прво да промисли, а онда да се јавно одреди (или не) „подршком Обами за ударе на ИСИС“ у Њујорку који је личио на право дипломатско бојно поље рововски укопане дијаметрално различите цивилизације Истока и Запада.
За ову дипломатску сценографију и представу коју је чинила 24члана делегација(председника Србије и министра спољних послова), грађани Србије, према истраживању неких медија, платили су 180.000 долара за пет дана у Њујорку! О ономе што тек после свега долази на наплату...да ли треба посебно анализирати колика и каква је структура те (на)долазеће цене континуираних политичких „гафова“...
Извор: Фонд Стратешке Културе
Аутор: Марина Рагуж
26.9.2014.