У сарадњи са Српском православном црквом, већ трећу годину заредом ВСНМ на подручју четири жупаније, Бјеловарско-билогорске, Вировитичко подравске, Пожешко-славонске и Бродско-посавске, заједнички у Пакрацу организују парастос у знак сећања на убијене и нестале Србе са овог подручја.

Прво такво окупљање одржано је пре две године у Воћину, а прошле у Дарувару. Ове године Одбор за обележавање страдања и егзодуса Срба из западне Славоније и Билогоре одлучио је да се литургијско сећање и помен посвећен убијенима и несталима те егзодусу српског народа из овог краја одржи у Пакрацу. Литургија и парастос одржани су у Саборној цркви Свете Тројице.

- По подацима са задњег пописа видимо да овде око 80 или 85% предратног српског становништва више нема. Те јесени и зиме 1991. године када је овде био највећи егзодус око 50.000 људи је напустило своја огњишта, а неколико стотина Срба је убијено. Било је људи, углавном старијих, који су остали у својим кућама, који нису осећали страх јер су сматрали да ником ништа нису криви, па нису хтели да беже.

На овом пакрачком подручју имамо село Горњи Граховљани где је у својим кућама остало четрнаесторо људи и до данас не знамо како су завршили. Многи од њих се још увек воде као нестали или се не зна где су покопани, где су убијени и на који начин, прича председник ВСНМ Пожешко-славонске жупаније, Дарко Дерењ.

Страдање и егзодус у многоме су допринели да и повратак српског становништва на ово подручје буде веома мали. Сећање на претрпљену трауму очигледно је било јаче од жудње за завичајем и жеље за повратком.

- Има повратка, али број људи који се вратио није велик. Повратак је сада и заустављен јер је прошло много времена и углавном је реч о старијим људима. Младих је нажалост јако мало. Разлог да се људи не враћају су лоши услови живота. Многи и када су хтели да се врате нису имали где, није им била обновљена кућа. Касније, после 2001. када је кренула мало значајнија обнова прошло је већ доста година. Људи су се снашли тамо где су отишли, а на крају и да се врате ту од чега би живели. Дакле, углавном су се вратили старији који су имали пензије па су имали где да се врате и од чега да живе, објашњава Дерењ.

На парастосу је био и саборски заступник СДСС-а Миле Хорват који је констатовао да и поред настојања да се људи на ове просторе врате у томе није било значајнијег успеха и напретка.

- Протеклих петнаестак година уложено је пуно енергије и пуно средстава и од стране државе, актуелних влада и политика, наравно и од стране представника СДСС-а који су у тим владама учествовали на разне начине, да се обнове порушене куће, да се инфраструктура на простору западне Славоније врати у нормално стање и пуно се тога урадило. Међутим, оно што није задовољавајуће и што нас узнемирава је чињеница да се мало људи вратило. Ретка је ситуација била да се врате млади људи који су у стању да овде заснују нову породицу и биолошки обнове овај крај. Пуно је тог простора нажалост празно и то нас у свему обесхрабрује. У том смислу западна Славонија је у ствари платила највећу цену, закључује Хорват.

Црква Свете Тројице и владичански двор у Пакрацу такође су тешко страдали у рату, а обнова иде, али споро. Највише новца улаже Хрватска, а помаже и Србија. Срби, као и сав остали народ овде, живе тешко, нема посла па млађи одлазе пут ЕУ у потрази за бољим животом.

Парастосу у Пакрацу присуствовао је и Генерални конзул Републике Србије у Вуковару, Живорад Симић, заменик пожешко-славонског жупана Мирослав Грозданић и потпредседник СКД Просвјета Светислав Микеревић.

Славко Бубало
Извор бр. 132.
23.12.2015.