Истрајавамо у истини и не заборављамо – „ми смо остаци закланог народа“…
Вечерас се молитва разлила као лек који ране увек зацељује, па и највеће и најстрашније, у храму Рођења Пресвете Богородице у Сремској Каменици, код Новог Сада. Молитва је дотакла свако име, сваког борца, сваког човека, жену и дете, невино страдало од стране хрватске паравојске коју су предводили Томислав Мерчеп, Благо Задро, Миле Дедаковић, Марко Бабић, Анте Врањковић, Бранко Борковић и други злочинци над србским народом. Монструми су пре 25 година у Западном Срему и Источној Славонији убијали чак и децу млађу од дванаест година…
Од 1997. године молитвено се, некадашњи житељи Републике Српске Крајине, сећају дана када је ослобођен Вуковар…
Да се подсетимо, око 10. марта 1991.године у Вуковару су се „прошетали“ први припадници паравојске – Мерчепове „зенге“ у униформама Збора народне гарде… Хиљаде људи је остало заробљено у граду на Вуки и Дунаву, а градом су господарили Мерчеп и Благо Задро… Страдалих 1.100 а протераних тридесет хиљада…
Помен погинулим и од злочиначке руке убијеним Србима организовали су бивши борци Источнославонског корпуса СВК, заједно са удружењем Ћирилица из Београда.
Протојереј ставрофор Гавро Милановић, старешина храма Рођења Пресвете Богородице у Сремској Каменици и архијерејски намесник подунавски, служио је помен вуковарским мученицима, после кога је одржао пригодну беседу.
„Наше мисли и наша душа узнесени су у славу нашој Републици Српској Крајини.
Тешко је страдање њихово, али би наша туга прерасла у очајање, у нешто што би нас до краја поразило, да није Васкрслог Господа, да није Њега утехе наше, надања нашега. Он је најбољи видар свих рана и нема те ране коју Он не може исцелити, не зацелити него исцелити, и нема тога бола за који Христос, Спаситељ наш нема утеху. У њему је смисао жртве, најпре оних који положише животе своје за истину. За истину коју нам Он оставља и даје нам снаге и одважности да се за ту истину боримо. Сви смо се борили и сви се боримо… и сви цену плаћамо.
Ови, за које смо се вечерас овдје молили и за чије душе ви држите те свеће, платили су ми ћемо рећи – најскупље… Али онај који највише плати највише ће и добити. И зато од Христа, даваоца свих добара, очекујемо да их прослави, да их упокоји, у својој божанској близини, да их упокоји у својој отаџбини, у оној отаџбини коју је припремио човеку… Човеку кога из љубави своје створи, у отаџбину у којој нема бола, туге, болног уздисања, нема лажи и нема насиља.
И нас је исти Христос, исти Господ помиловао и дао нам је и – данас уживамо плодове Његове љубави, живећи тамо где живимо, борећи се и даље за исте вредности за које смо се борили, заједно са овима за које се вечерас молимо.
Престанак те борбе била би издаја, зато та борба неће стати… И као свештеник и као човек веома се дивим и потресам кад вас видим одважне, да то не заборављате… Долазите са разних страна, знам да нисте из Каменице, неколико од вас из града Новог Сада, али већина вас живи на неким другим местима. Вама није било жао и тешко данас оставити све бриге овога света, није вам било тешко ни жао оставити породице, нека друга места и позиве где сте можда могли бити. Хтјели сте и ту сте где јесте, са онима које волите, са којима сте састрадавали за љубав и правду Божију. Хвала вам зато.
Можда вам неће пуно значити то хвала што ја кажем, али ће итекако вам значити то што Господ вас гледа, што Господ прати вашу упорност у истини, упорност у доброти, и то ће уистину бити вазда једна величина која краси, како наше страдале војнике и војсковође у борби за слободу, како овог задњег рата а најпре се њега сећамо јер нас највише боли и јер је та рана најсвежија, тако и за све оце и праоце наше који су страдали у прошлим ратовима, и за све оне старице и старе, за сву ону нејач која је страдала по збеговима, тражећи места на земљи коју Бог даде нама, под капом небеском.
Нека Господ чује глас нашега мољења, нека услиши, нека утеши свакога од нас, а онима за које се боримо и молимо дарује рајска насеља… Нека је њима вечан спомен, и Бог да им душу прости, а вама на здравље и на спасење и нека вас Господ ојача да никад не посустанете у овој истини, у овој молитви, у овом сусретању са онима које много волимо, од којих смо и били и јесмо много вољени. Амин, Боже дај.“
Милорад Вишић, који је од Ђурђевдана 1992. године био председник извршног савета општине Вуковар, рекао је за СРБски ФБРепортер са ове временске дистанце, да је читав след догађаја показао до данас да је све било некако планирано…
С обзиром на то да знамо из наше историје да су Срби покатоличени, протерани, убијани, чак су и гробља преоравана и споменици бацани, само да се сваки траг Србина на тим територијама где су увек живели потпуно затре, да не остане ни у траговима… поставили смо питање господину Вишићу како он коментарише то време… вере и народа, избора, „лојалница“ Хрватској, време страдања и само постојање Републике Српске Крајине преко Владе у прогонству…
„Не знам шта Хрвати данас у Вуковару славе, и то масовно, исказују само отворену мржњу према Србима, а то је и сврха окупљања. И то је сушта супротност овоме где смо ми били данас, и што смо ми урадили данас, дошли да се помолимо за душе погинулих, и наших ратника и цивила. Надамо се да ће истина кад-тад победити.
Читав овај временски период им је служио да се медијски сатанизују Срби, да се представе као злочинци и `бунтовници без разлога`, и отприлике `узрочника` некаквих ширих сукоба. Истина је да ништа од тога није тачно. Сукобе су започели Хрвати, код њих су у том тренутку сви били паравојска, са свих страна, како год да су се звали – муповци, зенге, хадезеовци… сасвим свеједно, никакве ту разлике није било.
Они су одлучили да неће да живе прво са Србијом, а онда да неће ни са Србима. Тај сукоб католичанства са православљем никада неће престати, то траје и данас. Неће никада престати њихова намера да смо ми шизматици и да је сваки православни простор `празан`простор – који треба да они сами освоје и ту живе. “
„Гледајте, ми смо остаци остатака… И они који су остали тамо, и ми који смо дошли овамо.“
ПРИЧА О ЕКУМЕНИ ЈЕ, У СТВАРИ, ПРИЧА КАКО ДА СЕ МИ ПРАВОСЛАВЦИ ПОКАТОЛИЧИМО
„Не треба никада заборавити да су Хрвати вештачка нација створена од Ватикана. Српски језик који зову хрватским је имао католичку веру. Етничко порекло, које је иначе српско, а одатле и језик, уопште није битно, може бити било чије, и свако може бити припадник своје нације док не почне говорити српски језик као матерњи.. чим је католик морао се звати Хрват. То је одлука, 115-16 година стара, бискупске конференције која је 1900. године одлучила да сви католици на Балкану који говоре српски се морају звати Хрватима. И тај притисак Ватикана никада није престао, и дан-данас постоји. И та прича о екумени је прича како да се ми православци покатоличимо.“
ГОТОВИНА САВЕТНИК МИНИСТРА ОДБРАНЕ ХРВАТСКЕ
„Да се ми разумемо. Код њих је сваки борац, сваки усташа је добродошао, он је херој. Они су држава коју је створио Ватикан да се боре против православља. И ако они тај посао борбе против православља ураде добро – они су награђени. Притом се злочини против Срба не рачунају… Они могу бити само хероји ако су починили веће злочине. То је напросто њихов ментални код. Покушали смо ми живети заједно са њима и очито је да баш нисмо имали среће у тим покушајима. Одрицање од свога у име нечега заједничког значило је само предају свога њима, или пристајање на следећу уцену. Једино смо се могли тамо спасити на начин да смо прихватили католичанство.
РАЧАН ИХ ПРЕДАО ХРВАТИМА – И ХРВАТСКА ИХ „ПРИТИСКАЛА“ ДА ПОТПИШУ „ЛОЈАЛНИЦЕ“ НОВОЈ ВЛАСТИ
„У Вуковару је рецимо релативна срећа што у том тренутку није постојала СДС Јована Рашковића, зато што смо практично извршили попис становништва. Хрвати су били и национално пробуђени и организовани, и тако су изашли на изборе и на крају су Срби били апсолутни победници, Србин је био градоначелник Вуковара. То је доказ да нас је било више, а не да је била у питању манипулација. Занимљив је податак да је Рачан нас одмах предао Хрватима, оставио нас на цедилу… након тога, ми који нисмо имали СДС и Рашковића у Вуковару практично сви прелазимо код Рашковића, јер нас је Рачан одбацио. Истина је да су Срби који су били на неким положајима у власти или директори предузећа, власници приватних радњи и предузећа, добијали да потпишу `лојалницу` новој хрватској власти. У то доба када се тражи писмена изјава да прихватате нову хрватску власт чији челници доводе хрватске усташе још из Другог светског рата, који заговарају отворену сецесију а појединци ону НДХазију, лојалност таквој држави није имала смисла. И тај документ о лојалности је заправо био притисак на Србе да се склоне. Искључиво зато је и смишљен.“
СИЛЕ ПРОТИВ СРБА СА СВИХ СТРАНА
„Са једне стране имате Ватикан који третира Хрвате као своје елитне војнике за борбу против нас и са друге стране имате велике светске силе које кроје нашу судбину како хоће, а притом врше притисак на Београд да им се, или придружи или макар да нам ускрати помоћ… Што се десило потписивањем споразума о такозваној мирној реинтеграцији… Милошевић је натерао Докмановића да потпише тај споразум, други потписник је био онај несретни Милановић који је у Хагу сведочио против Милошевића. Према томе, ниједан од њих није имао никакво право и мандат да то потпише. Да је било ко дошао да то потпише они би то прихватили. Дакле, нама је судбина скована и запечаћена, а Београд се са тим сагласио или није могао ништа али то нама није рекао. Тако да смо тада остављени на цедилу…
ЖИВОТ У СРБИЈИ – ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОЈЕДИНАЦА И САМОСТАЛНИ СТРЕЛЦИ
„Бојим се да све те организације служе за дневну употребу и лично појединцима. При томе не бих да говорим о оснивачима и вођама таквих организација, јер ми не делује убедљиво да се боре за српски народ, нити за истину… Бојим се да су политизовани сви… Правим ево један изузетак, поменућу удружење Веритас и Сава Штрбца, који је направио велики посао за истину, а да није имао никакву помоћ и већином је све радио сам… Он је у Чикагу успео да осуди америчке генерале, што ће рећи и добрим делом и америчку политику према нама. Превара је доказана, последице они неће сносити готово никакве, није то њима битно, али нама јесте битно – битна је ИСТИНА.
Биљана Диковић
ФБ Репортер
18.11.2016.