Ни 25 година од рата у Вуковару породице побијених српских цивила у овом граду немају примерена места са спомен-обележјима на које би могли да донесу цвеће, положе венце и запале свеће за убијене чланове својих фамилија. Градске власти њихове захтеве упорно игноришу па су породице жртава принуђене да венце баце у Дунав у близини вуковарског Веслачког клуба и положе у парку код Дечијег вртића у Борову насељу. Ни по питању судског процесуирања починилаца убистава српских цивила у лето 1991. године, и то пре почетка избијања отворених сукоба, ситуација није много боља.

- Када су у питању судски поступци, проналажење посмртних остатака и ексхумације убијених ту нисмо много одмакли поготово када је реч о судским поступцима против оних који су чланове наших породица убијали. Ми чинимо једино што можемо, а то је да смо активни, да постојимо и да подстичемо и понављамо причу о убиствима српских цивила у овом граду и боримо се да они не буду заборављени у нади да ће доћи неко друго време у ком ће сви људски животи и смрти бити једнако вредни без обзира на то ком наропду припадају. Надамо се да ће и последњи састанак српског премијера и хрватске председнице донети неке позитивне помаке. Ми, чији су чланови породица на кукавички и гнусан начин убијени без икаквог разлога, немамо право да се предамо и последњи губимо наду и сваки, па и најмањи корак, даје нам веру да ће се нешто позитивно догодити у проналаску наших несталих и процесуирању починилаца ових недела. Ми на заборав једноставно немамо право, каже председник вуковарске подружнице Удружења „Против заборава, Слободан Јаковљевић.

НЕМА ОДУСТАЈАЊА

            Јаковљевић сматра да су на последњем састанку српског премијера и хрватске председнице политички представници Срба у Хрватској квалитетно изнели питање, несталих и убијених српских цивила. И поред бројних проблема које имају и непризнавања статуса цивилних жртава рата чланови овог удружења не одустају од своје потраге за истином.

- За време мандата владе премијера Милановића имали смо низ састанака са представницима Министарства бранитеља, водитељом управе за заточене и нестале пуковником Грујићем и ту смо дали заиста велики допринос јер смо учествовали на свим састанцима и трибинама. Стигли смо до Глине и Далмације, да Борово, Негославце и Вуковар и не помињем. Многе ствари у свему томе и не зависе од нас, каже Јаковљевић.

ЧЛАНОВИ КОЈИ СУ ПОБЕДИЛИ СТРАХ

            Последњих неколико година раду овог удружења прикључило се и доста нових чланова који раније нису имали храбрости да јавно проговоре о трагедијама својих најближих сродника.

- Људи се помало ослобађају страха и спремније излазе пред новинаре и учествују у трибинама, говоре на њима. Ипак, многи се и даље плаше да се пријаве, придруже и кажу оно што знају о нестанцима и убиствима својих најмилијих. То се полако мења и надам се да ће се временом људи још више отворити јер јако је важно чињенице о овим убиствима изнети на светлост дана. На тај начин види се да цела прича о рату има и другу страну, да ништа није црно-бело, истиче Јаковљевић.

            Тачан број Срба ликвидираних током рата у Вуковару никада није прецизно утврђен. Према сазнањима Удружења „Против заборава“ у граду је пред сам рат убијено више од 20 српских цивила које су под изговором да их воде на информативне разговоре ухапсили припадници хрватских војних или полицијских формација. Многи од њих су касније пронађени мртви у Дунаву са евидентним траговима мучења и злостављања пре него што су ликвидирани ватреним оружјем. Током самих ратних дешавања број убијених српских цивила нарастао је до 150. Према последњим подацима Управе за заточене и нестале још увек се трага за 1572 лица. 

Славко Бубало
Извор бр. 146.