У претпрошлом броју Извора подсетили смо на догађај из 1942. године када је у Кусоњама код Пакраца пола становништва убијено, а пола одведено у логоре. Овог пута идемо поново у ово место да видимо како становништво Кусоња данас живи. Реч је о тристотинак становника у 150 кућа, махом Срба повратника наспрам предратних више од хиљаду мештана. Са мање од трећине броја некадашњих житеља Кусоње су ипак најживље и најуспешније повратничко село у западној Славонији што довољно говори какво је стање у овом крају и осталим местима када је српска заједница у питању.

Трагови последњег рата овде су видљиви на сваком кораку и управо зато је то тема која је неизбежна када говоримо o овом селу. На то подсећају рушевине, на то подсећају обновљене куће без завршених фасада, а ту су и оне ране које свако од становника носи у себи. Кусоње су у том рату 1991. године остале на линији разграничења две сукобљене стране у западној Славонији, а становништво је у потпуности избегло. Пилот програм обнове и повратка почео је 1998. године упоредо са повратком хрватског становништва у источну Славонију, Срем и Барању. Последице свега што се дешавало у тим несрећним годинама и данас се осећају.

- Свашта су људи овде преживели у последњих сто година, али некако увек преживљавају и село увек некако васкрсне да има житеља. Свега је ту било. Ја сам изгубио оца у овом рату и заједно са њим сви људи су страдали који су остали у овом селу. Било је њих дванаест, од којих смо шест нашли, а за шест још увек трагамо, каже председник месног одбора Милан Козловић.

ВРАТИЛЕ СЕ И РОДЕ

Није овде све тако црно. У Кусоњама кажу да су се и роде поново вратиле па је у последње две године овде рођено седморо деце. Једно од ове деце рођено је у кући Николе Дрековића, једног од првих повратника у ово село пре скоро 20 година. Тада је заједно са још једанаест породица први дошао у напуштено село, а данас у његовом дому живи осам укућана из четири генерације. Ту су он, његова супруга, отац, мајка, ћерка, син, снаја и новорођени унук. На живот у Косоњама Дрековићи се не жале.

- Радио сам 15 година у фирми која је затворена, а сада имам педесет оваца и углавном се бавим продајом јањаца. Супруга ради, син и ћерка исто, а родитељи имају пензију. Сви радимо и не могу се пожалити као можда неки други. Нисам никада имао проблема на националној основи када сам се вратио, али се осети, рецимо када одем у град, каква је клима у држави. Овде се може опстати, али само када би ти политичари и медији мало смањили тензије, уверен је Никола Дрековић.

Није ипак било лако вратити се овде и поново започети живот након неколико година избеглиштва у Босни и Срему. На први поглед све је изгледало жалосно у поређењу са некадашњим животом и било је потребно много времена, стрпљења и труда да Дрековићи данас имају имање, фарму и све што је неопходно за живот и опстанак у Кусоњама.
- Када смо се вратили није било ни струје ни воде, а избора нисмо имали. Нисмо хтели ни у Србију ни у неке треће земље. Зато смо се морали вратити, иако никад не знаш шта живот носи, можда би негде другде и боље прошли. На крају, никад нисам зажалио због повратка. Волим овај крај и овај народ овде, истиче Никола Дрековић.

ПОВРАТАК ЈОШ УВЕК ТРАЈЕ

Процес повратка у Кусоње још увек траје, испричаће нам поносно председник месног одбора Милан Козловић.
- До дана данашњег неки долазе. Ево, пре три месеца нам се вратила једна породица. Сви они, где год да били, чезну за овим делом. Овде је чиста околина и природа. Људи са научили да раде и да живе од свог рада и труда, не гледајући на политичку ситуацију. То су људи који поштују ову државу, али и своју веру и сви су на неки начин задовољни што су могли да се врате у своје место, прича Козловић.

Осим месне Цркве светог Георгија овде не постоји никаква друга друштвена инфраструктура. Некадашњи дом културе у центру места разрушен је и обрастао у коров. Зато је ова црква, која је током историје заједно са местом преживљавала бројне хаварије, данас једино место окупљања Срба у Кусоњама.

ДИСКРИМИНАЦИЈА ПОСТОЈИ, АЛИ СЕ ТЕШКО ДОКАЗУЈЕ

Кусоње административно припадају граду Пакрацу од којег су удаљене неких десетак километара. По броју становника то је четврто село на подручју града који се састоји из 42 насељена места. Укупно на подручју града Пакраца према подацима пописа из 2011. године живи 1.340 Срба који чине 15 одсто укупног становништва. Сви се слажу да је живот овде у Кусоњама леп, али да није ни мало лаган тврди градски већник града Пакраца из редова српске заједнице Никола Ивановић који упозорава да се ово место и даље суочава са дискриминацијом.

- Ово село нема друштвени дом, ово село нема канализације ни градског водовода, ово село има лошу путну инфраструктуру. У другим селима, од којих у многима има мање становника, а насељена су хрватским народом, сви ови проблеми су решени или се активно ради на њиховом решавању. Зато слободно могу да кажем да су ови људи овде дискриминисани иако ми ту дискриминацију правно гледајући тешко можемо доказати. Исто тако тешко можемо да докажемо и дискриминацију у запошљавању која веома тешко погађа припаднике наше заједнице, говори Никола Ивановић.

Упркос тешким ситуацијама које је ово место преживело, али и данас преживљава, оно за Србе повратнике представља једино место где виде и замишљају свој живот.
- Козловићи су једна од најстаријих породица у овом селу, заједно са многим другим као што су Ратковићи, Босанци, Грујићи и Голубовићи. Због тога мени живот овде значи јако пуно и емотивно и историјски. Увек сам чезнуо да дођем овде и дошао сам. Незапослен сам, али живим ту и делим судбину заједнице у којој живим. Себе налазим само на овом простору, рећи ће нам на крају Милан Козловић.

 

Никола Милојевић
Извор бр. 150.
14.9.2016.