РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (2), Alexander Dorin: Примери стравичног страдања Срба - www.zlocininadsrbima.com

22. септембар 2014.


РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (2), Alexander Dorin: Примери стравичног страдања Срба


ФБР Биљана Диковић: Шта нам можете рећи о истини о Сребреници? Које су то конкретне информације и чињенице о којима западни медији, босанско-муслиманска страна и хашки трибунал ћуте?
 
Alexander Dorin: Има их много. Морамо ту целу причу да поделимо на два дела. У првом делу ћемо се бавити страдањем Срба у околини Сребренице. А у другом делу говорићемо о манипулацијама са цифром погинулих на муслиманској страни. Хајдемо онда све по реду.
 
 
Познато је да већина Срба не зна за чињеницу да је у околини Сребренице у току Другог светског рата убијено више од 6.400 Срба. За те злочине су претежно биле одговорне усташке снаге, у чијим редовима су служили и многи муслимани из тог краја. Више о тим злочинима можете, на пример, прочитати у чланку „Сребреница и околина у Другом светском рату“, који је објављен у специјалном издању о Сребреници у магазину „Двери Српске“ број 43/2009.
 
Такође, и у књизи „Хроника нашег гробља“ аутора господина Миливоја Иванишевића из Београда. Да бацимо поглед на сведочење једног човека који преживио тадашњу голготу. Сведок Србислав Блажић јереј. Извор: Архив Србије, Фонд Комесаријата за избеглице и пресељенике, комесар Тома Миленковић, при влади Милана Недића 1941-1945.
- "До избеглиштва био сам парох кравички у Кравици, општина Кравица, срез сребренички, арх. намесник власеничко-сребренички, епархија зворничко- тузланска. У тој општини је становништво било 80% српско-православно, а 20% муслиманско. Католика уопште није било.
Одмах по окупирању од стране хрватске војске и усташа забрањена је била служба Божја по црквама као и сва друга чинодејства. Тројица мојих парохијана и ја били смо затворени у строги војнички затвор у Дрињаци. У затвору смо провели скоро месец дана. По пуштању ја сам се морао јављати сваки други дан сатнику у Дрињачи и нисам смео никуд ићи од куће нити ми пак ко долазити.
Хрватске и усташке патроле вршиле су  претрес по селима, одузимали су све што су могле, почев од веша па до крупне стоке. Кињили су и мучили све редом. Силовали су све што су хтели. Пред Видовдан су злостављања била на врхунцу. Затварања су почела у масама. Затворили су све ђаке Србе, међу којима је био и мој брат свршени богослов Мито Блажић и све их протерали у Сарајево. На два дана пред Видовдан најсретнијим случајем пребегао сам у Србију.
По мом одласку мучења су се претворила у убиства, а то често уз најгрознија мучења. Тако је у Дрињачи, седишту хрватске сатније, у магацину земљорадничке задруге, над једним буретом заклано осам виђених Срба из Дрињаче и околине. Гледао сам својим очима њихову усирену крв у бурету и заједничку раку из које су вириле кости с којих још месо није било спало. У Власеници, у тзв. Рашићевом Гају, на најстрашнији начин убијено је око 80 највиђенијих Срба. Све су их стрпали у једну огромну јаму. Било је случајева да су Србе живе бацали поломивши им претходно руке и ноге. Кад сам у августу месецу прошле године посетио то свето место на сто и више метара осећао се ужасан задах, а безброј паса и орлушина било је у јами.
На најгрознији начин убијени су и свештеници: прота Душан Бобар, архијерејски намесник у Власеници, јереј Милош Савић, парох милићки, јереј Драгомир Маскијевић, парох копривски, јереј Љубомир Јакшић, парох хан-пијесачки, јереј Јанко Савић, парох кнежински, сви су из архијерејског намесништва власеничко-сребреничког. И интелектуалне и физичке убице били су муслимани. Гледао сам леш почившег брата јереја Максијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а кожа са леђа згуљена. Преостали свештеници и интелектуалци Срби били су протерани за Чапраг. Успут су им  одузели све покретне вредности и готовину, а непокретне вредности стављене су на расположење хрватској држави. Убиства у масама, која су предстојала у најскорије време, спречена су устанком. О интервенцији од стране муслимана не треба ни говорити, јер су водећи у злостављањима и прогањањима били бивши политички прваци, верски поглавари и интелектуалци".
 
1992. године је поново почело убијање Срба у тим крајевима. Први Срби су убијени 20. априла 1992. године. Жртве су били: Стјепановић Љубо, Пећишта; Николић Светозар, „Зан“, Поточари; Миловић Миљан, Поточари; Игњатијевић Ђорђе, Поточари; Н.Н. Саса (Александар Ђорђевић, Шабац).
 
О ситуацији у Сребреници почетком маја Миливоје Иванишевић пише следеће:
- "Срби су се иселили из Сребренице 9. маја 1992. године, масовно и скоро панично. Са собом су понели само оно што су на брзину могли да покупе… У граду је остало свега око тридесетак лица која нису муслимани (Хрвата, Срба, Македонаца, људи из мешовитих бракова). Од тада је Сребреница чисто муслиманско место. Највећи број мештана разбежао се по околним, најближим српским селима, али и у Братунац, Скелане и преко Дрине у Србију. Непосредан повод за то било је убиство Горана Зекића, народног посланика у тадашњој републичкој Скупштини Босне и Херцеговине, судије и председника Српске демократске странке у општини. Њега су локални муслимани на прилазу Сребреници, код села Залазје, сачекали у заседи и убили 8. маја увече. Тим подмуклим и за многе неочекиваним убиством, Србима је стављено на знање чему могу да се надају и шта их чека. Тада се коначно видело да су и сва претходна убиства, најчешће из заседе, у којима је страдало око двадесет лица, била не пука случајност, у шта се веровало и што су власти доказивале, већ део унапред припремљеног плана".
 
И о првим уништеним српским селима Иванишевић такође говори у овој књизи:
- "Бљечева (општина Братунац), село са убедљивом муслиманском већином у укупном становништву (муслимана 532, Срба 71). Напад на ово место је и почетак бројних насртаја муслиманских шовиниста на компактна српска насеља у братуначкој општини. Напад је извршен 6. маја 1992. године. Страдали су Косана (Новака) Зекић, рођена 1928. године, коју су нападачи заклали у њеној кући; Милан (Милка) Зекић, умро од последица рањавања и Гојко (Лазара) Јовановић, старац, рођен 1917. године, који је такође подлегао повредама задобијеним приликом напада. Тај део Бљечеве је напуштен од српског становништва које и данас живи у избеглиштву. Имовина је опљачкана и разнета по околним муслиманским селима, а куће попаљене. Непосредни, колективни извршиоци напада су муслимани из околних муслиманских села и саме Бљечеве, међу којима су препознати: њихов предводник Ибрахимовић Хасиб, али и Џелић Фузо, Ћосић Мехо, Јашаревић Исмет,Мемишевић Саћир и Муратовић Ибран, и др.
Гниона (општина Сребреница), заселак претежно српског села Гостиљ (113 Срба, 35 муслимана). Напад изведен такође 6. маја 1992. године. То је прво спаљено и до темеља разорено српско село у сребреничкој општини. Напад су извршили муслимани из суседног села Поточари под командом Насера Орића, вође муслиманских фундаменталиста из Сребренице. Жртве напада су Симић (Миливоја) Лазар, рођен 1936. из Студенца, који је био гост на слави код пријатеља (Ђурђевдан) и Милошевић (Рајка) Радојко, рођен 1928. из Гнионе, болешљив и полуслеп човек који је тог дана славио Ђурђевдан. Милошевић Радојко је жив запаљен и изгорео у својој кући, а то су из суседних шума посматрали његова супруга и избегли мештани".
 
О трагедији овог села сведоче Слијепчевић Марко и Вукадиновић Миладин. Као непосредни извршиоци препознате су углавном комшије Коровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин, и др.
 
После ових првих злочина настављени су и интензивирани напади на српски народ у селима. Муслиманска армија из Сребренице је нападала је једно зе другим српска села. Већи део напада су извршени 1992. и 1993. године. Те муслиманске јединице посебно су се „специјализовале“ за нападе у току православних празника. Дошло је до невероватно бруталних злочина. Орићеви борци су убијали жене, старце и децу. Секли су људима главе и полне органе. Вадили су им очи и урезивали им ножем исламски полумесец у кожу. Неке људе су ексерима закуцавали на дрвеће, док су друге набијали на колац.
 
Ратко Младић је причао америчком новинару Arnold Sherman-у како је из хеликоптера гледао када су у селима живе Србе бацали у ватру, док су Срби са друге стране Дрине играли ногомет! Младић је рекао да би тада најрађе бацио гранату на оне Србе са друге стране Дрине када је то видео. Arnold Sherman је после тај интервју са Младићем објавио у својој књизи „Perfidy in the Balkans – the Rape of Yugoslavia“.
 
Зоран Јовановић из Власенице поседује видео снимак у којем се види једна Српкиња која је код села Побуђе печена на ражњу! Српска армија је жену пронашла и нису је могли идентификовати зато што је већ била сва изгорела, а у околини тог села је нестало неколико Српкиња.
 
Стравичан пример таквих судбина је и случај дечака Слободана Стојановића из села Доња Каменица. Једне ноћи у јулу 1992. године су он и његови родитељи побегли из села, када су приметили да српским становницима у селу прети опасност. Стигли су у једно ново место код познаника, али је дечак тамо приметио да су пса заборавили код куће. У једном тренутку, када су родитељи били неопрезни, дечак је успео да побегне и да се врати у село по пса, и од тада га родитељи нису више видели. Око годину дана касније познати патолог др Зоран Станковић позвао је родитеље да идентификују дете у Зворник. Дечак је био сав искасапљен. Убице су га пре убиства страшно мучиле. Касније су родитељи преко неких муслиманских познаника сазнали да је Албанка Елфета Весели из Власенице, која је служила у армији Насера Орића, дечака мучила и убила. Елфета Весели је имала 32 године када је убила дечака, а отац јој је радио као шумар у Власеници (види: Жељко Вуковић „Рат вредности: „Дечак и његова куца“, Вечерње новости, 05. 11. 2005.).
 
Таквих случајева је било много. У књизи „Крици и опомена“ аутора госпође Љиљане Булатовић Медић сведоче разни Срби који су били заробљени од Орићеве армије, и који су преживели прави пакао. У књизи аутора Миливоја Иванишевића могу се такође наћи изјаве српских сведока који су преживели Сребреничку голготу. 
 
Југословенска власт је 1993. године саставила један докуменат о тим злочинима под насловом „Memorandum on War Crimes and Crimes of Genocide in Eastern Bosnia (communes of Bratunac, Skelani and Srebrenica) committed against the Serbian population from April 1992 to April 1993 “, који је Савету безбедности Уједињених Нација послао тадашњи амбасадор Југославије Драгомир Ђокић.
 
 
 
Немачки новинар Jürgen Elsässer је међутим у својој књизи „ Kriegslügen – vom Kosovokonflikt zum Milošević-Prozess“ објаснио шта се са тим документом догодило. Elsässer пише, да је тадашњи такозвани УН-експерт за ратне злочине, Prof.Mahmoud Cherif Bassiouni из Чикага, који је египћански Муслиман, једоставно тај докуменат игнорисао и ставио га „негде са стране“. Интересантно како УНО поступа са доказима о српским жртвама. Какве везе УНО онда има са неком независном организацијом за коју их стално представљају?
 
 
У следећем тексту имамо један пример многобројних муслиманских злочина. Сведочи Милојка Маринковић о нападу на село Подравање. Извор: Миливоје Иванишевић, „Хроника нашег гробља“ (у тој књизи има још много изајава разних сведока):
 
- "Дана 24. 09. 1992. године око 08,30 часова налазила сам се у својој кући у селу Подравање, засеок Маринковићи, а са мном је била и моја мајка покојна Дикосава, те се у једном моменту огласила само једна пушка и одмах сам изашла из куће, те је тада дошло до опште пуцњаве, јер је село цијело било окружено јаким усташким снагама. Кренула сам одмах према рововима – положајима гдје се чувала стража за одбрану села.
Тада је дошло до опште пометње међу мјештанима села, а усташе су се већ биле мучки припремиле и дошле у ровове наших бораца у којима су исти држали страже, те је мој брат Милован пошао према рову да би се заштитио и бранио остале нас. Али је њега, с леђа из пушке, не знам каква је била, погодио усташа тако да је метак прошао кроз плућа и када сам пришла он је већ био мртав, гдје сам видјела да му је лијева страна одјеће комплет крвава, а из отворених уста цури крв.
Ми мјештани смо се скупили и покушали се бранити, међутим како је усташа било много принуђени смо били да се повлачимо према школи, те сам се ја поново повратила да бих извукла свога брата. У међувремену је погинуо још неко од грађана села, те док сам ја дошла до њега видјела сам да ми је тијело мртвог брата измасакрирано, глава разбијена тупим предметом преко пола, руке обије поломљене и истог смо донијели школи измасакрираног.
 
У међувремену су нам усташе убиле још два мјештана села који су били испод групе грађана са мном, те су оба измасакрирана.
Како је напад и даље трајао ту ми је рањен и други брат Раде и тетка Мирјана, те смо Мирјану довукли до школе, док ми је брат Раде био рањен у обе ноге, те је пак дошао до школе. Напад на село је трајао све до 18,00 часова, те како су им стигле јаке снаге појачања и почели село палити са свих страна, међу нама је дошло до панике и мјестани, као и ја међу њима, бјежао је куда је ко стигао да спасе себе.
Тако су усташе запалиле школу и у школи је изгорјело четири цивила, који су претходно измасакрирани. Како смо били принуђени ми способни и живи да се повлачимо, остали су већина рањеника који нису могли сами да бјеже. Тако су усташе измасакрирале све лешеве, одсјекли главу свима, те ломили трупове, руке и ноге, те сјекли прсте и друге дијелове тијела.
Ја знам да су нас напале некадашње комшије из села Кутузеро, Бијело Поље, Бучје, Ђиле, и др. села, а сигурна сам да их је ту предводио Орић Насер из Сребренице, некадашњи радник СУП-а из СР Србије, „Цакура“ из Ђила, Хамед из Кутузера, Адем, бивши начелник СУП-а у Братунцу, родом из Коњевић Поља, који је сам тада имао са собом групу од 200 људи из Коњевић Поља.
 
 
Како су грађани села Подравања бјежали према руднику на Гуњацима тразећи спас свак’ себи, а били смо окружени са свих страна од стране усташа, тако да је постојала мала вјероватноћа да ће неко од нас који смо се тог дана затекли у Подравањи, остати жив. Али нас је ипак доста мјештана кроз кишу метака успјело побјећи на Гуњаке, гдје смо стигли и након више дана, јер смо спавали по шуми и нисмо знали ни да ли су на Гуњацима наше снаге.
 
Приликом напада на село Подравање, како рекох, усташе су убиле око 30 грађана – цивила, које су, како рекох, све измасакрирали, палили, сјекли и иживљавали се, а поготово су се иживљавали над рањеним лицима и женама, гдје њих доста убијено и са истих је скидана и цијепана одјећа.
 
Ја сам приликом напада усташа на село Подравање изгубила оца Милоша, рођен 1935. године, браћу Милована, рођен 1955. год. и брата Рада, рођен 1961. године и мајку Дикосаву, рођену 1938. године, стрица Радована, рођен 1935. године, тетку Мирјану Шарац, рођена 1948. године, првог рођака Шарац Душана, рођен 1964. године, рођака у другој линији Шарац Митра, рођен 1961. рођака Петровић Миломира, рођен 1950. године, тако да сам од прече родбине остала сама".
 
Насер Орић је био веома поносан на те злочине које су он и његови борци починили. У Јануару 1994. године је канадски новинар Bill Schiller посетио Орића у његовом стану у Сребреници. Орић је том новинару показивао видео снимке на којима се виде убијени Срби. У једној сцени је Орић коментарисао да су он и његова војска убили у једном једином српском селу 114 Срба. Bill Schiller је објавио свој чланак 16. Јула 1995. године у новинама Toronto Star под насловом „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“.
 
И један други новинар, John Pomfret, посетио је Насера Орића 1994. у Сребреници. И њему је Орић показивао филмове масакрираних Срба. John Pomfret пише да је гледао изгореле српске куће и мртве Србе којима су секли главе и унаказили тела (види: „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, The Washington Post, 16. Februar 1994.).
 
Чак и из једног муслиманског извора можемо нешто да сазнамо о злочинима над Србима у околини Сребренице. Ради се о Ибрану Мустафићу, који је провео рат у Сребреници. У његовој књизи „Планирани хаос“ он је између осталог описао злочине које су Насер Орић и његови криминалци починили над Србима. Ево исечака:
 
Неоспорна чињеница да је мој амиџа Ибрахим испољавао превелику љубав према мени, али је био јако престрашен насталим догађајима, тако да је, иако је непрестано био уз мене, покушавао да ми укаже с ким имамо посла и да треба да се примирим и клоним свега.
- „Ибро, један дан дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са „заставом“ пред затвор у Сребреницу. Одмах сам се обукао и кренуо. Кад сам дошао пред затвор, извели су све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину. Али, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање, преблиједио сам као крпа. Кад је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пјешке сам са депоније дошао у Сребренку, а они послије довезли камион, а ја сам са камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава. Ти као да не знаш са ким имаш посла! Мани се свега, ваљда ће и њихово проћи, у стању су све“, молећивим гласом ми је говорио амиџа Ибрахим.
 
Поред тога, неки старац српске националности је залутао на простор „Заштићене и демилитаризоване зоне“. Ухваћен је и приведен у Сребреницу. Завршио је у болници, да би послије тога у болницу упао Емир и у по бијела дана га убио у болничкој постељи. Било ми је јасно да је заиста починилац овако гнусних радњи Емир, али ми је исто тако било јасно да је он један из најужег језгра извршилаца прљавих послова. Емир је био млад и неиживљен, био је јако везан за свог амиџића Мирзу који је погинуо на Кушићима, али је исто тако био јако поводљив и резигниран, тако да није био никакав проблем такву рањену душу навести на злочин.
 
У својој књизи Ибран Мустафић такође цитира Насера Орића, које објаснио како је лично убио српског судију Слободана Илића:
- "Кад смо ону екипу заробљених на Залазју и из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат… Гледао је у мене и није проговарао ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим га провртио ножем. Није ни запомагао. Затим са га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!
 
Ибран Мустафић је због његових изјава о злочинима над Србима од стране неких муслиманских организација у Босни представљен као српски шпијун и издајник. А у сред дана га је у Сребреници на улици напала једна група мушкараца муслиманске вере који су га жестоко пребили. После тога напада је био пребачен у болницу. Очигледно међу муслиманима у Босни није популарно говорити о злочинима над Србима.
 
 
Мајке из Факовића тугују за убијеним Србима
 
О злочинима над Србима би се још могло много писати. Такозвани хашки трибунал и муслиманска власт у Сарајеву тврде до данас, да је код Сребренице страдало свега неколико стотина Срба. Али су „заборавили“ да кажу следеће: муслиманска армија из Сребренице није “само“ убијала Србе у селима у ужој околини Сребренице. Орићева војска је извршавала нападе у целој регији званој Бирач. Тој регији припадају следеће општине: Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Осмаци, Шековићи и Милићи.
 
Лично сам прошао неколико пута те општине. На пример, можете наћи у спомен соби у Зворнику око 1.000 слика страдалих Срба. У спомен соби у Братунцу има несто мање слика него у Зворнику. У спомен соби у Власеници имате неколико стотина слика погинулих Срба, као и у Шековићима.
 
Код Скелана стоји споменик са именима од више од 300 страдалих Срба. Обишао сам и гробља у Каракају, Власеници и Братунцу, где су сахрањене многе жртве. И у селима у том крају можете наћи споменике и гробља. Чак и у Србији, тачније у Бајиној Башти, су сахрањене српске жртве које су убијене у Скеланима. Поред тога је муслиманска армија у току рата гађала неколико пута циљеве у Србији. Тако, на пример, Мали Зворник, Рогачицу, Љубовију и Бајину Башту.
 
У регији Бирач између 1992. и 1995. године је традало више од 3.200 Срба. Тим жртвама, као и оним којих је више од 6.400 из Другог светског рата, код села Кравица је подигнут споменик. Имена страдалих Срба је објавио Институт за истраживање српских страдања у 20. веку у брошури под именом „Књига мртвих Срба – пострадали 1992 – 1995“ (www.serb-victims.org).
 
А на овом месту бих завршио описивање злочина над Србима са списком села у којима су Срби нападнути. Један део села је у току напада оштећен, док су нека друга села тотално уништена. И данас има још у том крају села која су напуштена и која нису обновљена. Списак, као и многобројне слике, је објавила организација Srebrenica Historical Project (www. Srebrenica-project.com):
 
Чумавићи,  Бљечева, Гниона, Студенац, Вигор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Ћићевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова Глава, Прибићевац, Вукосављевић, Мала Турија, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи, Радошевићи, Карно, Међе, Радачевићи, Меде, Црни врх, Постоље, Подрто, Грубановићи, Долови, Опарци, Дарошница, Радонићи, Црквине, Рачићи, Дучићи, Дворишта, Ратковићи, Магудовићи, Брађевина, Руљевићи, Вранешевићи, Калудра, Полимци, Јасиковача, Липеновићи, Долови, Горњи Мартинци, Доњи Мартинци, Крњићи, Зечићи, Залазје, Ажлица, Шпат, Загони, Магашићи, Хранча, Обарак, Грујчићи, Завигани, Млечва, Сеона, Прибојевићи, Блажијевићи, Мошићи, Клековићи, Божићи, Г.Костоломци, Колари, Крстача, Стублови, Ђурићи, Топлице, Лашчићи, Јагодња, Тук, Г.Ријека, Јарченовићи, Подсело, Факовићи, Г.Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи, Кутијаши, Топл.Опарци, Тегаре, Огрлица, Гај, Живковићи, Жгуња, Сикирићи, С.Лозница, Куњарац, Бјеловац, Нешковићи, Коштановице, Сасе, Доње Сасе, Јежестица, Лазарићи, Шиљковићи, Марићи, Кравица, Долијани, Д.Бачићи, Г.Бачићи, Д.Брана, Г.Брана, Бањевићи, Бегићи, Ођеновићи, Анђићи, Чолаковићи, Поповићи, Оправдићи, Мандићи, Радељевац, Брадићи, Јакетићи, Дрмник, Кушићи, Двизовићи, Савићи, Малта, Росуље, Ћосићи, Височник, Павковићи, Стајчићи, Прибидоли, Араповићи, Андрићи, Обади, Подравање, Језеро, Метаљка, Ванџићи, Сикирићи…
 
НАСТАВИЋЕ СЕ…
 

Извор: ФБ Репортер
7.1.2012.



Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1911  пута
Број гласова: 14


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (1), Alexander Dorin: "Ја, значи, врло добро знам шта је геноцид и шта не…"
Објављено: 22. septembar 2014.     Има 1556 прегледа и 5 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5), Alexander Dorin: Манипулација бројем страдалих у Сребреници
Објављено: 23. septembar 2014.     Има 1586 прегледа и 0 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (3), Александар Дорин: Фото галерија о страдању Срба
Објављено: 23. septembar 2014.     Има 1647 прегледа и 10 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (7), Alexander Dorin: Доказано је – сведоци су лагали на суду
Објављено: 24. septembar 2014.     Има 1712 прегледа и 0 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (6), Alexander Dorin: Манипулације са списком мртвих муслимана
Објављено: 24. septembar 2014.     Има 1723 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links